Press "Enter" to skip to content

Rodne podele u švedskim vrtićima nisu u redu

Nešto nije bilo u redu sa “pingvinima”, mališanima iz vrtića “Siferer”, u šumovitom predgrađu na jugu Stokholma.

Dečaci su bili glasni i aktivni. Vikali su i udarali. Devojčice su podizale ruke i tražile da ih podignu. Grupa jednogodišnjaka i dvogodišnjaka se podelila po polnoj liniji, a za ovaj vrtić to nije u redu.

Učiteljice su iz soba izbacile lutke i automobile. Dečaci su poslati da se igraju kuhinje. Devojčice su vežbale da viču “ne”.

Stručnjaci su i dalje podeljeni u vezi s tim da li su polne razlike ukorenjene u biologiji ili u kulturi, ali mnoge švedske predškolske ustanove rade sve što mogu da izbrišu te razlike. Državni kurikulum podstiče učitelje i gradonačelnike da prigrle svoju ulogu društvenih inženjera i da se “bore protiv tradicionalnih rodnih uloga i šablona”.

U mnogim švedskim vrtićima je uobičajeno da vaspitači izbegavaju polne odrednice za decu. Igra je organizovana tako da spreči decu da se dele na dečake i devojčice. Polno neutralna zamenica “hen” uvedena je 2012. i odmah je postala mejnstrim u švedskoj kulturi.

Kako ovaj metod utiče na decu nije poznato. Jedno od nekoliko istraživanja na ovu temu, objavljeno prošle godine u Žurnalu eksperimentalne dečje psihologije, došlo je do zaključka da neka ponašanja nestaju kada učenici idu u rodno neutralne vrtiće.

Na primer, deca u ovim vrtićima ne pokazuju snažnu sklonost za drugovima istog pola i ređe stereotipno zaključuju. Ali naučnici nisu pronašli nikakvu razliku u tendenciji dece da primećuju pol, što znači da je podela ipak genetske prirode.

U “Sifereru”, u Hamarbijhojdenu, Elis Storesund, stručnjak za polove, sela je sa dve učiteljice i sa njima razmotrila napredak u pogledu polne neutralnosti.

“Kada crtamo, vidimo da devojčice – koje inače crtaju mnogo – crtaju devojčice sa mnogo šminke i dugim trepavicama. Veoma je jasno da su u pitanju devojčice. Kada ih pitamo – zar dečaci nemaju trepavice, one odgovore da znaju da tako nije u stvarnom životu”, rekla je jedna od učiteljica, 31-godišnja Melisa Eseteka.

Elis Storesund (54) dodaje: “Pokušavaju da razumeju šta znači biti devojka.”

Švedski eksperiment sa rodno neutralnim predškolskim ustanovama počeo je 1996. u Trodjeu, malom gradu u blizini Baltičkog mora. Čovek koji ga je pokrenuo bio je novinar Ingemar Gens koji se bavio antropologijom i teorijom polova. Kada je postavljen za okružnog “stručnjaka za jednake prilike”, Gens je poželeo da sruši norme stoičke, neemotivne švedske muževnosti.

Gens je pokrenuo program kompenzatorne rodne strategije u dva vrtića. Dečaci i devojčice su u jednom delu dana odvojeni i podučavani osobinama onog drugog pola. Dečaci su jedni drugima masirali stopala. Devojčice su šetale bosonoge po snegu i rečeno im je da otvaraju prozore i vrište.

Strategija odvajanja dečaka i devojčica je kasnije zamenjena “rodno neutralnim” pristupom gušenju razlika. Ali je duh Gensovog eksperimenta ostao u vladi. Švedska je 1998. dodala nov jezik u svoj nacionalni kurikulum koji podrazumeva da se sve predškolske ustanove bore protiv tradicionalnih rodnih uloga i ohrabruju decu da istražuju van ograničenja stereotipnih uloga. Usvajanje prakse varira od ustanove do ustanove.

Tradicionalisti se povremeno bune i žale na ispiranje mozga liberalnim idejama. Desničarska švedska Demokratska partija, koja je 2014. osvojila oko 13 odsto glasova, obećala je povratak učenju koje podrazumeva “promenu ponašanja i rodnog identiteta dece i mladih”.

Politika rodne ravnopravnosti ima podršku najvećih stranaka u Švedskoj – levičarskih Socijaldemokrata i Umerenih desnog centra.

U Trodjeu, deca koja su prva išla u rodno neutralne vrtiće sada su u dvadesetim.

Elin Gerdin (36) bila je deo prvog talasa i kaže da se ponekad seti tih prvih lekcija.

Prijatelji Gerdinove sada imaju decu i postavljaju njihove fotografije na Fejsbuk uramljene plavom ili roze bojom, što je jedan od prvih načina podele. Ona im iskreno govori da prave grešku i oseća to kao svoju odgovornost.

“Mi smo grupa dece koja će odrasti i imati decu i pričaće im o ovome”, kaže i dodaje da “nije lako promeniti celo društvo”.

U “Sifereru” deca se izvlače iz skafandera. Ispod svog, trogodišnji Oto nosi haljinu.

Oto voli haljine jer mu se dopada kako se šire kada se zavrti, i to ga ovde ne čini neobičnim. Do sada mu niko nije rekao da dečaci ne nose haljine, rekla je njegova majka Lena Kristijanson. Ona dodaje da bi volela da to potraje koliko god je moguće.

Ova očekivanja postaju sve uobičajenija, kaže Elis Storesund.

“Sada nas roditelji pitaju šta radimo po pitanju podele polova”, kaže.

Storesundova je tu i da rešava sukobe u učionici. Kada su dečaci u grupi trogodišnjaka odbili da crtaju ili plešu i kada je došlo do opasnosti da se grupa podeli na polove, ona je pozvana da reši problem i privoli dečake da učestvuju u radu grupe.

Izabel Sandberg, učiteljica u “Sifereru”, primetila je promenu kod dvogodišnje devojčice koju su roditelji ostavljali u vrtiću obučenu u hulahopke i bledo roze haljinu. Devojčica se trudila da se ne uprlja a ako bi joj neko dete uzelo igračke, uznemirila bi se.

“Prihvatala je sve”, kaže Sandbergova. “I pomislila sam kako je to tipično ponašanje za devojčice. Kao da se izvinjavala što zauzima prostor.”

Sve dok jednog jutra devojčica nije stavila šešir i spakovala torbe spremna da krene na imaginarnu ekspediciju. Kada je jedan od drugara pokušao da ode sa jednom njenom torbom, podigla je ruku i povikala “ne”. To je bilo nešto što su ona i učiteljica vežbale.

Do marta je devojčica postala toliko glasna da je nadglasala sve dečake u razredu, kaže Sandbergova. I bila je prljava na kraju dana. Roditelji nisu toliko oduševljeni promenama jer je devojčica postala smelija i prkosnija kod kuće.

Ali Izabel Sandberg ima dovoljno iskustva da je objasnila poentu roditeljima.

“To je ono što mi ovde radimo i nećemo prestati”, rekla je ona.

IZVOR: THE NEW YORK TIMES

Be First to Comment

Leave a Reply