Press "Enter" to skip to content

Populizam i izolacija su u trendu, nisam fan

Ju Nesbe je jedan od najpoznatijih pisaca krimi romana na svetu. Prema podacima izdavača, na svake 23 sekunde proda se jedna njegova knjiga. On je i pisac knjiga za decu, bivši broker, ali i rok zvezda. Za N1 govorio je o pripovedanju, o konceptu slobode, ali i o tome šta da li je uslov za pisanje dobrih krimi romana – srećan život.

Vi ste pisac, bivsi broker, bivši fudbaler, muzicar, a u slobodno vreme se bavite planinarenjem. Priznajte, Vi ste Betmen.

Znate, jedina stvar koju znam da radim je da ispričam priču. Ja sam pripovedač. To je jedina stvar za koju sam suštinski talentovan. Radim mnogo stvari, uživam u njima, ali jedino za šta sam zaista talentovan, u to sam ubeđen, je pripovedanje.

A kad smo već kod toga, u Vašim pričama, Oslo je kao Gotam. Zbog čega?

Znate, Oslo je, za početak jako miran grad. Nije mesto u kome se dešava deset ubistava svakog mesta, ali je moj rodni grad. I kad već treba da ispričam priču, koja treba da bude realna, pre bih se zadržao u Oslu, nego da odem negde drugde. S druge strane, Oslo je kao i bilo koji evropski grad srednje veličine, ima i svoju mračnu stranu, samo treba da znate gde je da biste je pronašli. Još sedamdesetih,, a mnogi ovo ne znaju, Oslo je bio jedno od najgorih mesta za život. Mnogo ljudi se predoziralo zbog heroina, Oslo je bio grad heroina. Iz nekog razloga koji ja ni danas ne znam. Kao posledica toga, bilo je mnogo zločina, ali i organizovanog kriminala. Dosta toga se promenilo, što na bolje što na gore za poslednjih 20-30 godina. Zbog toga mnogi kad pomisle na ovaj grad kažu da je miran i tih. Pretpostavljam da više ima ubijenih u mojim knjigama nego što ih je bilo u Oslu za poslednjih 20 godina.

Ljudi u Skandinaviji žive dobro, smatra se za jedan od najlepših delova Evrope kada je svakodnevni život u pitanju, a ipak, neki od najboljih savremenih krimića dolaze upravo odatle. Zbog čega?

Nisam siguran da imam odgovor na ovo pitanje, ali pretpostavljam da ima veze sa dugom tradicijom pisanja krimi romana. Tokom sedamdesetih, to su bili Maj Shoval i Per Vahlu, čije su novele bile krimići, ali sa političkom agendom. Pritom su bili odlični pisci, tako da su podigli status krimi romana u Skandinaviji sa nečega što se kupuje na kiosku, poput petparačke priče, na nešto što se kupuje u knjižari. I to je donelo prestiž, to je dovelo do toga da mnogi mladi pisci počnu da se bave pisanjem krimi romana, došao je novi talenat. Tako da je osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih postojao veliki broj mladih pisaca krimi romana, i ne samo to, već su vrlo lako prešli sa priča ‘ko je koga ubio’ na društvenu analizu. Počeli su da pišu o stanju u društvu, što je značajno. S druge strane, i u Skandinaviji, kao i bilo gde drugde, ima i loših pisaca krimića. Samo je to s vremenom postala prihvatljiva forma da se izrazite kao stvaralac, što mislim da je izuzetno značajno.

Norveška je bogata država. Država koja ima određene slobode koje su nekima uskraćene. Srećna zemlja. A opet, i tamo se dešavaju loše stvari, poput Brejvikovog masakra. Vi ste tada, 2011. napisali da “ova zemlja mora da se vrati tamo gde je bila”. Kako Vam danas, posle svega toga izgleda Evropa i Norveška?

Mislim da je, za mene lično, ukoliko gledamo samo iz te perspektive, strašno što se politički populizam širi. Ne samo u Evropi, već i u Sjedinjenim Američkim Državama, kao što vidimo. Imamo obnovljeni talas nacionalizma, a pre samo dvadeset, trideset godina, zemlje su se udruživale, tražile su zajedništvo, ono što ih spaja, saradnju. Mislim da se to najviše oseća u poslednjih dve, tri, pet godina. Mada, ukoliko pogledamo na stvari iz šire perspektive, možda i nije tako loše. Pogledajmo samo terorističke napade, više ljudi je ubijeno tokom terorističkih napada sedamdesetih nego u novo doba. Pogledajmo kako su izgledali ratovi, da ima ih i danas, manje ima mrtvih nego pre sto pedeset godina. Čak i kad govorimo o nasilju, manje ga ima danas, ima manje nasilja i manje ubistava nego u bilo kom istorijskom trenutku. Ipak, sada, baš iz tih razloga, moramo da govorimo o novim trendovima, o trendovima kojih ja nisam fan, a to su populizam, izolacija. Države su počele da gledaju samo svoje izolovane interese, ja mislim da je to zabrinjavajuće.

Na više nivoa

Tako je. Postalo je OK da se brinete samo za sebe. Mislim da je to, ako pogledate ne tako davno u prošlost, samo dvadeset, trideset godina unazad, bilo je normalno da se posmatra globalna slika. Solidarnost sa onima koji imaju i mogu manje je bila normalna stvar. Možda je malo teško da se to shvati. A s druge strane, možda se za deset godina klatno vrati na drugu stranu. Nadam se tom ishodu.

Zanimljivo je i to da pišete knjige za decu. Kako neko kome je zanimanje da piše o ubistvima počne da piše dečje knjige?

Pre svega, ja sam pripovedač, i kada sam počeo da pišem i krimiće, nisam to počeo da radim zbog toga što me strašno interesuju mrtvi ljudi i načini na koje ih je moguće ubiti, već volim da pišem priče. Samo je reč o drugačijoj vrsti priče. Pre nego što sam počeo da pišem krimi romane, pisao sam kratke priče, pesme za moj bend i za bendove mojih prijatelja, tako da je suštinski o isti posao. Deca su inače, izuzetno kritički nastrojena publika, ne možete da odrađujete posao sa njima.

A morate da budete i interesantni, pritom.

Da, i to na svakoj stranici. Deci nedostaje strpljenja, tako da morate da ih zabavljate na svakoj stranici knjige, ali meni se dopada taj izazov.

Pripovedanje je uticalo i na Vaš posao koji se vezuje za televiziju, autor ste TV serije Okupirani. Šta je to, distopijska budućnost, ili bi nešto tako zaista moglo da se dogodi?

Pre svega, to je priča o okupiranju Norveške od strane velike države, u ovom slučaju Rusije, jer sa njima delimo granicu. Ideja koju sam ja imao potiče iz činjenice da smo mi u Norveškoj i dalje okupirani idejom Drugog svetskog rata. Pretpostavljam da je slično i na ovim prostorima, bar u bivšim jugoslovenskim državama. Drugi svetski rat je i dalje tako velika priča jer je s jedne strane delio ljude, a sa druge je doveo do udruživanja ljudi. Dok sam odrastao, od svojih roditelja i bake i deke slušao sam mnogo o ratu. O hrabrosti, o kukavičluku, tako da sam razmišljao i na kraju i napravio priču o tome kako bi se naša generacija ponašala kada bi se to nama dogodilo. Šta bi se desilo kada bismo mi bili okupirani? U mojoj verziji nije reč o nasilnoj okupaciji, već o nekoj nežnijoj verziji okupacije, mi bismo zadržali neka prava, neki standard života, ljudi bi mogli da za vikend odu u London da pogledaju fudbalsku utakmicu ili na neku šoping turu… U takvoj situaciji, šta bismo mi kao pojedinci bili spremni da žrtvujemo zbog reči poput “slobode”, “nezavisnosti”, “suvereniteta”, “demokratije”. To su pitanja koja sam želeo da postavim. Nisam pisao scenario, tako da je TV serija na kraji imala i svoju političku agendu, koju smatram identično zanimljivom, ali sam ja želeo da se fokusiram ne na kolektivne odluke, već na lične izbore pojedinaca.

Agata Kristi je jednom rekla da dok obavlja najdosadnije kućne poslove razmišlja o ubistvima. Je li to ključ za dobre misterije i krimiće? Srećan život?

Moguće. Ovo je jako čudan posao. Probudim se ujutru i pre nego što sam popio kafu sine mi ideja o izuzetno jezivom ubistvu, i sav srećan iskočim iz kreveta, uzmem laptop i strčim do kafeterije u kojoj pišem, kako bih to preneo dalje. Bavim se izuzetno čudnim poslom.

IZVOR: N1

Be First to Comment

Leave a Reply