Press "Enter" to skip to content

Intervju zbog kog su vodeći novinari “Politike” ostali bez posla 2008. godine (VIDEO)

Kandidat Demokratske stranke za premijera biće predložen pred sam završetak izborne kampanje, kaže u intervjuu za „Politiku” predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić. „Imam nekoliko kandidata o kojima razmišljam – i stranačkih i nestranačkih ličnosti, ali u svakom slučaju kandidat za premijera će morati da bude u stanju da vodi vladu u kojoj će biti stranke koje će dobiti najveći broj glasova i biti u stanju da pomiri i različite ideologije i pristupe politici, ali i da sa druge strane bude osoba koja ima respektabilno ekonomsko znanje, jer je ekonomija najveći problem s kojim se Srbija danas suočava”, objašnjava Tadić.

Zar ne bi bilo korektno prema biračima da se ime kandidata zna ranije?

Korektno je i jedno i drugo, ali ono što građani sasvim sigurno znaju jeste da se ne skriva politika koju će voditi budući premijer. To je politika koju sam predstavljao na prošlim predsedničkim izborima i premijer će tu politiku morati da sprovodi. Građani nemaju nikakvu neizvesnost kakvu će politiku voditi buduća vlada u kojoj će većinu imati Demokratska stranka.

Zašto vam je SPS prihvatljiviji kao mogući koalicioni partner od radikala?

Nisam o tome nikada govorio, niti na takav način razmišljao. Ono što je nesumnjivo jeste da je Srpska radikalna stranka neprihvatljiva za strateškog ili koalicionog partnera Demokratske stranke, a ni SPS nije dovoljno prihvatljiv.

Šta znači „nije dovoljno prihvatljiv”?

Upravo to.

Da mogu nešto da promene u svojoj politici da bi bili prihvatljivi?

Svaka stranka može da menja svoju politiku. I rađamo se u jednom obličju, a onda se menjamo kroz život. Svako može da menja i svoje mišljenje o određenim pitanjima i to je legitimno i dozvoljivo. Ali, suštinski ja ne vidim dovoljne promene u politici te dve stranke u odnosu na devedesete godine. Ne vidim dovoljne promene u odnosu na vrednosti u tim dvema strankama, ali u svakom slučaju mislim da je SPS nešto više napredovao u unutrašnjim reformama i jeste nešto modernija stranka od Srpske radikalne stranke.

Zašto vam je LDP neprihvatljiv kao koalicioni partner, kad se stavovi te stranke i vaše stranke poklapaju u najmanje dve bitne tačke – da je jednostrano proglašena nezavisnost nepravedna, ali i da zbog toga Srbija ni na tren ne treba da se zaustavi na putu ka EU?

Zbog toga što je LDP stranka kojoj je nezavisnost Kosova prihvatljivo rešenje. To je potpuno suprotno politici koju sam kreirao – državnoj politici o statusu Kosova i Metohije. To je suprotno načinu na koji sam učestvovao u pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Svaka stranka koja bude spremna da prihvati pet principa na kojima je formirana prethodna vlada biće prihvatljiva za Demokratsku stranku. LDP ne prihvata najmanje jedan od tih principa, a po mom dubokom uverenju DSS u ovom trenutku ne prihvata nastavak evropskih integracija. Srpska radikalna stranka ne prihvata ni nastavak evropskih integracija, ni nastavak saradnje sa Haškim tribunalom, ne prihvata ni borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala na način na koji ja to vidim. Više to prihvataju retorički i politički – osvetnički, a ne stvarno boreći se protiv tih pojava. Što se SPS-a tiče, oni ne prihvataju nastavak saradnje sa Haškim tribunalom i nastavak evropskih integracija.

Insistirate da se Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU potpiše što pre, ali zar nije bolje da taj posao sačeka narednu vladu koja će imati pun kapacitet?

To bi se i desilo da prethodna vlada nije u punom kapacitetu odlučila da se potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i ovlastila Božidara Đelića da to učini. Tako da čin potpisivanja sada ima stvarno tehnički karakter. Vlada je u punom kapacitetu to odlučila i mi ne možemo negirati tadašnje odluke vlade. Nije nevažno kada će sporazum biti potpisan, ali mislim da je mala verovatnoća da će se to desiti pre izbora. Zato nema razloga da neke stranke – pogotovo one koje su bile za potpisivanje sporazuma kao DSS – sada diskutuju o tome, plašeći se da bi potpisivanje donelo neki procenat glasova koaliciji okupljenoj oko Demokratske stranke. To nije stranačko pitanje, već državno.  

I DSS kaže da je to državno pitanje, a njihov argument je da su glavne zemlje EU prihvatile nezavisnost Kosova i da zbog toga treba ponovo razmotriti politiku EU prema Srbiji i politiku Srbije prema EU.

To jeste jedna od zabuna koje se plasiraju javnosti pre ovih izbora. Jedino je moguće da DSS zahteva od onih zemalja koje su priznale nelegalnu nezavisnost Kosova i Metohije da promene svoju politiku. To ne može da traži od Evropske unije, jer ona nije priznala Kosovo, niti će, jer nema instituciju priznanja. Ali, DSS-u zbog antievropske politike koju tu stranka sada vodi odgovara da stavi znak jednakosti između tih zemalja i Evropske unije. Niko ne negira uticaj koji te zemlje imaju u EU, zbog svoje veličine i ekonomije, ali nema nikakve dileme da Španija, Slovačka, Rumunija nisu priznale nezavisnost Kosova niti će to uraditi. Ako taj princip važi za te članice EU, zašto ne bi i za Srbiju? Po mom mišljenju, logika DSS-a nema nikakvog opravdanja, jer upravo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potvrđuje Rezoluciju 1244. Ona se eksplicitno navodi u sporazumu.

Ali, mi taj sporazum ne potpisujemo sa nekom imaginarnom EU, već sa 27 država, od kojih je većina priznala nezavisnost Kosova, uključujući i one koje su 1999. glasale za Rezoluciju 1244 u Savetu bezbednosti.

Upravo zato nam i odgovara da potpisivanjem sporazuma te zemlje još jednom potvrde Rezoluciju 1244. Jedini međunarodnopravni akt koji potvrđuje suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji i integritet zemlje jeste Rezolucija 1244, pa ako sve te zemlje potpišu sporazum u kojem se navodi ta rezolucija, niko me na svetu ne može ubediti da je to protivno interesima Srbije, naročito u očuvanju našeg integriteta. Ako tome dodamo da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju četiri petine sistem trgovinskih ugovora sa zemljama EU i tiče se prodaje naših proizvoda na tim tržištima, još manje me neko može uveriti da nije dobro za Srbiju da može da prodaje robu po povlašćenim uslovima i da se tako podižu plate naših građana.

Da li se pitanje Kosova zloupotrebljava u predizbornoj kampanji?

Što bi rekao naš narod – preko svake mere. I iznad granice pristojnosti. U svakom slučaju, pokušavam da se tim pitanjem ne bavim u kampanji, već da radim na rešavanju tog problema. To je moja ustavna i ljudska obaveza.

Sadašnji i budući predsedavajući EU – slovenački i francuski ministri Rupel i Kušner kažu da će za približavanje zemalja zapadnog Balkana Uniji biti ključni i dobrosusedski odnosi među njima. Njihove zemlje su pri tom priznale Kosovo kao samostalnu državu.

Ne obavezuje nas njihovo priznanje Kosova i Metohije. Nas obavezuje potreba za dobrosusedskim odnosima sa državama u regionu u skladu sa našim ustavom i zakonima. Ne sprovodimo mi zakone ni politiku Dimitrija Rupela i Bernara Kušnera. Mi hoćemo dobrosusedske odnose sa svim državama koje su članice Ujedinjenih nacija.

Ipak, najveće zemlje EU – Francuska, Nemačka, Velika Britanija – priznale su nezavisnost Kosova.

Za šta je to argument?

Da bi one mogle da postave Srbiji uslov da ako hoće da uđe u EU mora da prizna Kosovo.

Kako bi Srbiji koja hoće da uđe u EU moglo biti postavljeno kao uslov nešto što nije traženo ni od postojećih članica? Da je ta logika ispravna, onda bi pre Srbije svaka zemlja morala da ispuni taj uslov da bi ostala članica – i Španija, i Grčka, i Kipar, i Slovačka i Rumunija… A one bi time ugrozile vlastite državne interese. Evropska unija može da postavlja sve uslove koji se tiču ispunjenja njenih standarda, a nije standard EU priznanje nelegalne države na teritoriji Srbije. Kosovo čak nije država ni sa stanovišta onih koji su priznali ovakvu nelegalnu nezavisnost, jer ono ima „nadgledanu nezavisnost” – ne suverenost, nego „nadgledanu nezavisnost”.

Za sada je samo 36 država priznalo nezavisnost Kosova. To izgleda kao uspeh naše države i neuspeh Sjedinjenih Američkih Država.

Nema nikakve dileme da je to uspeh naše spoljne politike. Tu instrukciju je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić dobio i on je svoj posao odradio veoma dobro, ne samo u nekim evropskim zemljama, već i u organizaciji islamskih zemalja, među nesvrstanima i afričkim zemljama. Naš prvi sledeći prolazni cilj je Generalna skupština UN, a želimo da što manje država prizna nelegalno Kosovo i Metohiju i da osnažimo našu argumentaciju pribavljanjem mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ubeđen sam da će to mišljenje biti takvo da je nezavisnost Kosova i Metohije nelegalna i da će se onda zemlje koje su priznale nezavisnost naći u velikom problemu.

Zašto ste pisali „Politici” u vezi sa tekstom o nasledstvu Nenada Bogdanovića?

Zato što sam građanin, koji je maltene naučio da čita iz „Politike” i na „Politikinim” slovima, kao i većina mojih sugrađana. Takođe, zato što sam bio predsednik Upravnog odbora „Politike» posle demokratskih promena – kada sam video da postoji mogućnost sukoba interesa vrlo brzo sam podneo ostavku, ali sam obezbedio da „Politika” nastavi da izlazi nakon 5. oktobra, a nije imala ni papira, ni uslova, ni novca, jer je trebalo premostiti velika dugovanja i velike probleme. Podneo sam ostavku upravo zato što nisam želeo da mešam politiku koju vodim i koju zagovaram sa listom „Politika” i nisam hteo da vršim uticaj na uređivačku politiku, što sam mogao kao predsednik upravnog odbora. Jako mi je zanimljivo da mi se danas daje primedba iz „Politike” da se mešam u uređivačku politiku, kad kao šef države koja ima 50 odsto akcija u listu intervenišem u trenutku kada se objavljuju tekstovi koji – uveren sam – nisu dolični prvom listu na Balkanu, listu koji nije tabloid.

To je definicija mešanja u uređivačku politiku – kad vlasnik traži nešto.

Ja nijednog trenutka nisam rekao šta treba da se uradi u smislu uređivačke politike, već sam postavio pitanje – ako imate informacije o zloupotrebama Nenada Bogdanovića ili bilo koga drugog…

Ali, ko je pomenuo zloupotrebe?

Ukoliko imate dokaze, činjenice koje bi mogle potvrditi da se na njegovim računima na nelegalan način nalazi 25 miliona evra ili više miliona evra, onda ste obavezni da ih, kao i bilo koji građanin, dostavite nadležnim institucijama.

Ne, nego da obavestimo javnost.

Obavestite nadležne. Vi u „Politici” biste morali, po mom dubokom uverenju, da pogledate vaše zakonske obaveze. Citiram iz pisma koje sam vam poslao: „Ako su tačne sumnje o Bogdanovićevom imovinskom stanju koje je ’Politika‘ objavila na naslovnoj strani, u pitanju je ozbiljno krivično delo”…

Koje krivično delo?

O nelegalno stečenoj imovini.

Ko je to rekao?

(Ubacuje se Nebojša Krstić, predsednikov savetnik za medije, koji prisustvuje intervjuu: Pa, predsednik kaže u svom pismu).

Dobro.

Nastavljam s citatom: „… u pitanju je ozbiljno krivično delo koje nadležni organi moraju u najhitnijem roku da rasvetle. Međutim, ukoliko navodi nisu tačni, radi se o pokušaju narušavanja ugleda preminulog gradonačelnika i dovođenja u opasnost njegove porodice. Zbog toga vas pozivam da u najhitnijem roku nadležnim državnim organima dostavite sva saznanja, činjenice i eventualne dokaze na osnovu kojih je pisan tekst ’Nasledstvo na tri dela‘ kako bi nadležne institucije iskoristile ta saznanja u svojoj istrazi.” Nadležna institucije nije predsednik Republike, nego tužilaštvo i policija. Vrlo jednostavno. Vaša glavna i odgovorna urednica je u odgovoru na to pismo i u svom kasnijem komentaru rekla da sam ja tražio da vi otkrijete svoje izvore…

Evo, ja sam imao iskustvo s Vladimirom Bebom Popovićem koji je 2002. godine tražio isto to u pismu sličnom vašem.

Šta, vi sad hoćete da kažete da ja radim isto što i Beba Popović?

Čini mi se.

Izvinite, gde ste vi u ovoj rečenici uopšte čuli da sam pomenuo novinarske izvore? Još jednom ponavljam, govorio sam o činjenicama, i citiraću vam iz pisma da biste bolji čuli…

Ne, jasno mi je.

Očigledno vam nije jasno, jer ste pokušali da slepite dve potpuno različite stvari jednu za drugu: Bebu Popovića i mene i uticaj na uređivačku politiku. To prosto nije tačno. Ako biste se vi oslonili na logiku, videli biste da to nije tačno. Ja tražim da se nadležnim organima dostave, ako ih imate, „sva saznanja, činjenice i eventualni dokazi”, ne govorim nijednog trenutka o novinarskim izvorima. Uopšte ne morate da otkrijete ko vam je to rekao, ko vam je dao tu informaciju, to je novinarski izvor. Kao čovek koji se čak i bavio novinarstvom, ja nijednog sekunda nisam rekao tako nešto i za mene je potpuno neshvatljivo kako se neko usuđuje da krivotvori pismo predsednika Republike.

Ko krivotvori pismo?

Vaša glavna urednica Ljilja Smajlović rekla je u tekstu objavljenom 3. aprila da je predsednik poslao „zahtev da redakcija nadležnim organima oda svoje izvore”. Nema pravo glavni i odgovorni urednik „Politike” da obmanjuje javnost.

Ali, policijska istraga se svodi na to ko vam je dao informacije.

Molim vas, nemojte vi da ulazite u to šta će policija da radi.

Prošao sam kroz taj proces, znam ga vrlo dobro.

Nijednog sekunda nisam tražio informacije o izvorima, nego sam tražio da ukoliko imate potvrdu da Nenad Bogdanović ili bilo koji građanin ima nelegalno stečenih 25 miliona evra…

Jeste li vi čitali taj tekst?

Kako da nisam.

Pa, nigde u tekstu ne piše da je Nenad Bogdanović nelegalno stekao 25 miliona evra.

(Opet se ubacuje Nebojša Krstić koji kaže: Piše da je preneo ’Kurir‘ i piše da je rekao izvor. Tadić ga prekida i kaže: Ja odgovaram.)

Pozivate se na „Kurir” i na izvor da Nenad Bogdanović na svojim računima ima 20-25 miliona evra, a on je radio za platu koja ne može da obezbedi toliko bogatstvo i to je nesumnjivo signal istražnim organima. Ako neko ima 20-25 miliona evra, on je veoma bogat čovek i postavlja se pitanje kako je stekao tu imovinu. To pitanje se postavlja za svakog delatnika, zastupnika javnog interesa – gradonačelnika, predsednika Republike, predsednika vlade, ministra, glavnog i odgovornog urednika nekog lista koji je u državnoj svojini. Vrlo jednostavno. Još jednom vas podsećam da nisam tražio da novine otkriju svoj izvor, ali ako imaju saznanja o krivičnom delu, obavezne su ne samo da to objave, što je u redu, nego i da ta saznanja dostave policiji koja tu stvar ponovo treba da dovede u pravo i pravdu. Ako novinar to ne uradi, onda on prikriva činjenice, a ako se ispostavi da to nije tačno, onda se bavio glasinama. Ako se novine kao što je „Politika” bave glasinama po principu rekla-kazala, onda smo mi daleko dogurali. Jer, „Politika”, ja sam duboko verovao, nije list za glasine nego je institucija javnosti koja brani javni interes. Dakle, ne sme ni u jednoj ozbiljnoj zemlji glavni i odgovorni urednik lista kao što je „Politika” obmanjivati javnost da je predsednik Republike tražio objavljivanje izvora.

A sme li vaš savetnik za medije da obmanjuje javnost time što kaže da je „Politika” samo „obavila postavljeni zadatak”.

To ćete vi da raspravite s njim.

S kim?

S mojim savetnikom za medije.

Vi nemate veze s njim?

(Krstić još jednom: Pa, nije tačno to što ste rekli. Izvukli ste iz konteksta.)

Zar to nije zaključak Krstićevog teksta u „Danasu”? „Politika” je odradila zadatak. A onda je predsednik Izvršnog odbora DS Marko Đurišić rekao da je to urađeno na nalog Aleksandra Nikitovića iz kabineta Vojislava Koštunice.

Prvo moram i ovo da vas podsetim u vezi sa razgovorom sa Markom Đurišićem. Znate li vi šta je „Politika” uradila?

Šta?

„Politika” je neovlašćeno snimila razgovor s njim. To je teško krivično delo.

Jeste li vi pročitali Krivični zakonik? Znate li šta tamo piše?

Šta?

Da je krivično delo ako prisluškujete ili snimate razgovor dve druge osobe, a ne ako novinar uzima izjavu od političara.

Novinar uopšte nije uzimao izjavu, da vas podsetim.

Kako ne?

Apsolutno ne, ja sam razgovarao s Markom Đurišićem. Novinar ga je pozvao…

Da uzme izjavu o borbi protiv korupcije.

Ne. Naprotiv. Novinar je počeo razgovor s Markom Đurišićem bez ikakvog nagoveštaja da se radi o intervjuu. Jeste li vi njemu rekli da uzimate izjavu?

Naravno.

Reći ću ovo: tekst o nasledstvu Nenada Bogdanovića je skaredan, zato što insinuira da na njegovim računima ima 25 miliona evra. „Priča se…” I to je objavila „Politika”. Priča se i da je „Politika” glasilo DSS-a, ali ja neću da verujem u to, jer je „Politika” nacionalna institucija. Kad bih se ja oslanjao na takve glasine, to bi bilo loše. Moramo da se oslanjamo na činjenice.


Da sam predsednik Upravnog odbora

Boris Tadić: Ja samo verujem da se „Politika” nikad više u svojoj uređivačkoj politici neće pozivati na „Kurir”, već na sebe i na svoje izvore, na dokaze i na činjenice. I da će „Politika” na tu temu imati šta da kaže i kad se objavi stanje na računima Nenada Bogdanovića. Podsećam da ste mogli da ugrozite i život njegove porodice, jer neko ko ima 25 miliona evra postaje meta kriminalaca. Da sam je predsednik Upravnog odbora „Politike” nikad ne bih dozvolio da se o mojim političkim protivnicima objavljuju insinuacije.

Podsećam vas da je „Politika”, na primer, oštro kritikovala Koštunicu što vas nije podržao na predsedničkim izborima, da ga je kritikovala što je u predizbornoj kampanji bio na Cecinom koncertu… Po vašoj logici, te kritike su naručene iz vašeg kabineta.

Nebojša Krstić: To su bili politički stavovi, a ne tekstovi sa činjenicama.

IZVOR: POLITIKA (VLADIMIR RADOMIROVIĆ)

Tekst o slučaju Nenada Bogdanovića:

Nasledstvo na tri dela

Tekst tadašnje glavne i odgovorne urednice: 

Predsednik, „Politika”, pritisci

 

Be First to Comment

Leave a Reply