Press "Enter" to skip to content

Pandorina kutija

Резултат слика за mario vargas ljosa
Mario Vargas Ljosa

Dok je Ivanka Tramp, odevena u lepršavu haljinu koja je pristunima davala povod za priču, otkrivala ploču kako bi se svečano otvorilo ganc novu ambasadu Sjedinjenih Američkih Država u Jerusalimu, izraelska vojska je ubila šeszdeset ljudi koji su, bacajući kamenje, pokušavali da priđu bodljikavoj žici koja razdvaja Gazu od izraelske teritorije. Ta dva događaja se nisu odigrala slučajno, ovaj drugi je bio posledica prvog.

Odluka predsednika Trampa da prizna Jerusalim za glavni grad Izraela, što je beše najavio u svojoj izbornoj kampanji, prekinula je sedamdesetogodišnju neutralnost Sjedinjenih Država. On je, kao i njegovi savetnici sa zapada, sve do sada tvrdio da je odluka o Jerusalimu kao glavnom gradu, koji su podjednako želeli i Izraelci i Palestinci, trebalo da se donese obostranim sporazumom, odnosno stvaranjem dveju država koje bi koegzistirale na tom području. Premda lideri obeju zemalja još uvek povremeno spominju teoriju o dve države, niko ne veruje da bi ta formula ipak mogla da se sprovede, sa obzirom na izraelsku politiku ekspanzije i njihova naselja na Zapadnoj obali koja iz dana u dan gutaju sve veću teritoriju, što rezultira sveopštom izolacijom sela i gradova koji bi činili palestinsku državu. Kada bi ona postojala, bila bi tek nešto više od karikature bantustana Južne Afrike u vreme aparthejda.

Predsednik Tramp je izjavio da je njegova odluka da prizna Jerusalim za glavni grad Izraela bila “realna” i da neće predstavljati prepreku za sporazum, već će doprineti njegovom potpisivanju. Moguće je da to nije rekao tek tako, već da to zaista i misli, u svom zadivljujućem nepoznavanju međunarodnih odnosa o kojima svakodnevno i veoma neodgovorno iznosi mišljenje. Ali osim njega i šačice fanatika koji su frenetično aplaudirali kada je Ivanka otkrila tu ploču, a a Bibi Netanjahu sa suzama u očima izjavio “Kakav veliki dan”, sumnjam da tako misle i mnogi drugi. Trampova je zapravo tim postupkom otvorila Pandorinu kutiju i osim zbunjenosti i rastrojenosti koju je izazvala kod svojih saveznika, umnogome je podstakla surovi i besmisleni pokolj, kao još jednu nevolju od mnogih koje su zadesile nesrećne stanovnike Gaze.

Stvaranje dveju država koje bi zajedno živele u miru bilo je najrazumnije rešenje za okončanje tog latentnog rata, koji postoji već sedamdeset godina na Bliskom istoku i to odavno misle mnogi Izraelci. Nažalost, u vreme Arafata, Palestinci su odbili mirovni projekat u kojem je Izrael napravio značajne ustupke, poput vraćanja dobrog dela okupiranih teritorija i prihvaanja mogućnosti da Jerusalim bude zajednički glavni grad Izraela i Palestine. Od tada je ogromna podrška izraelskog javnog mnjenja koje je želelo mir, počela da jenjava, a da raste broj onih koji su, poput Šarona, smatrali da je pregovaranje nemoguće i da je jedino rešenje dolazilo isključivo od Izraela, te da je bilo nametnuto Palestincima. A na svetu ima mnogo ljudi koji, poput Trampa, veruju u to i spremni su da podrže tu besmislenu politiku koja nikada neće rešiti problem već će nastaviti da preplavjuje Bliski istok tenzijom, krvlju i leševima.

Taj proces je omogućio stvaranje vlade kakvoj predsedava Netanjahu, najaktivniji i naprepotentniji vođa kojeg je Izrael ikada imao, i pritom svakako najmanje demokratski orijentisan, budući da, uveren u svoju apsolutnu vojnu superiornost u čitavom regionu, neprestano uznemirava svoje neprijatelje, svakodnevno im krade pomalo teritorije, i optužujući ih da su teroristi i da ugrožavaju postojanje malog Izraela puca na njih, ranjava ih i masovno ubija, koristeći i najmanji povod za to.

Želeo bih da ovde spomenem članak Mišel Goldberg o dešavanjima na Bliskom istoku, koji je objavljen u Njujork tajmsu 15. maja pod nazivom “Groteskni spektakl u Jerusalimu”. Ona detaljno opisuje fantastičnu koncentraciju izraelskih ekstremista i severnoameričkih fanatika evađelista koji su slavili otvaranje nove ambasade, i šamar koji je palestinskom narodu Bela kuća udarila tom novom uvredom. Autorka ne zaboravlja nepopustljivost Hamasa, i palestinski terorizam, ali se seća i neopisivih uslova u kojim su stanovnici Gaze osuđeni da žive. Video sam to sopstvenim očima i znam do koje mere taj poniženi narod jedva preživljava bez posla, bez hrane i lekova, sa ruiniranim bolnicama i školama, sa urušenim zgradama, bez vode, bez nade, podvrgnut slepom bombardovanju svaki put kada dođe do nekog atentata.

Gospođa Goldberg objašnjava da je cionizam loše prošao kod svetskog javnog mnjenja kada se izraelska vlada okrenula ekstremnoj desnici, i da veliki broj Jervreja u Sjedinjenim Američkim Dražvama više ne podržava aktuelnu politiku Netanjahua i malih verskih partija koje mu omogućavaju parlamentarnu većinu. Mislim da se to može reći i za ostatak sveta, za milione muškaraca i žena koji, isto kao i ja, mogu da se poistovete sa tim narodom koji je podigao moderne gradove i savremene farme tamo gde su bile samo pustinje, te stvorio demokratsko i slobodno društvo u kojem je veoma važan sektor istinski želeo da se dogovori o miru sa Palestincima. Taj Izrael nažalost više ne postoji. Sada je to, nesumnjivo, vojna sila, u izvesnom smislu kolonijalna, koja veruje samo u nasilje – naročito ovih dana, zahvaljujući podršci najmoćnije zemlje na planeti otelovljene u predsedniku Trampu.

Od sve te moći nema velike vajde ako društvo čine ljudi koji čekaju da napadnu ili da budu napadnuti, naoružavajući se iz dana u dan sve više jer znaju da ih mrze susedi, pa čak i sugrađani, i zahtevaju od svojih mladića da provedu tri godine u vojsci kako bi obezbedili opstanak zemlje i nastavili da dobijaju ratove. Pritom, zverski i nemilice kažnjavaju, pri najmanjim nemirima ili protestima, one čija je jedina krivica to što su tamo, odavno, otkako su Jevreji proterani iz Evrope nakon jezivih nacističkih pokolja. To preživljavanje između ratova i ubistava nipošto nije civilizovan život, a kamoli onaj koji su želeli, koliko god država bila moćna i snažna.

Istinski prijatelji Izraela ne bi smeli da podrže tu politiku Netanjahua i njegove bratije, na duge staze samoubistvenu. To je politika koja od ove, nekada voljenje i poštovane zemlje, stvara okrutnu i nemilosrdnu državu sa narodom koji je maltretitran i potčinjen, a istovremeno se predstavlja kao žrtva nerazumevanja i terora. To više nije tačno, ako je ikada i bilo.

Imam mnogo prijatelja u Izraelu, naročito među piscima i često sam branio njihovo pravo da žive u okviru sigurnih granica i podržavao ih da pronađu miran način suživota sa palestinskim narodonm. Bio sam počastvovan kada mi je dodeljena Nagrada Jerusalim i raduje me što znam da nijedan od mojih izraelskih prijatelja nije učestvovao u tom “grotesknom spektaklu” sa skockanom Ivankom Tramp u glavnoj ulozi, dok oktriva onu ploču; štaviše, siguran sam da su svi oni osećali jednaku tugu i ogorčenost kao i ja zbog ubistava pokraj bodljikave žice Gaze. Oni predstavljaju Izrael koji je u današnje vreme po svoj prilici nestao, ali nadajmo se da da će se današnje vreme po svoj prilici nestao, ali nadajmo se da će se vratiti. U njihovo ime i u ime ravde treba na sva zvona oglašavati opasnost za budućnost Izraela nisu Palesstinci već Netanjahu i njegove pristalice, koji prolivaju krv.

Njujork, maja 2018.

IZVOR: NEDELJNIK

Be First to Comment

Leave a Reply