Wednesday, June 19, 2019


Carpe diem

By Ljiljana Smajlović , in STAV , at 12/04/2019

Ukoliko želite da pomognete rad našeg sajta, to možete učiniti klikom na neku od reklama. Vas ništa ne košta, a nama mnogo znači!

Razumem da opozicija u ovom času još vidi 13. april kao svoju veliku šansu, i nije mi namera da bagatelizujem te nade.

Ukoliko želite da pomognete rad našeg sajta, to možete učiniti klikom na neku od reklama. Vas ništa ne košta, a nama mnogo znači!

Vidim i da se Aleksandru Vučiću brk smeje. On valjda računa da je Savez za Srbiju već do nogu potučen, i da sa liderima opozicije nikada neće morati ni da se sretne.

Ja, opet, mislim da je ovo idealan trenutak da se u Srbiji nešto pomeri nabolje. Da se otpusti neki ventil, da se strasti smire, da se stajališta približe, da se ljudi izmire.

Ili da barem prihvate kao cilj da i u neslozi bolje zajedno žive. Svesni da onu drugu opciju, sa kojom se ič ne slažu, ne mogu ni da iskorene, ni da u crnu zemlju sateraju.

Pametan vođa ionako radije čini ustupke iz pozicije snage. Onda kad ne mora i kad ga ne mogu silom naterati. Ili kad protivnicima posustaje daha, kada energija na protestima pada, kada se raji uvuče crv sumnje u čistotu motiva predvodnika. Ili jednostavno zato što nešto treba promeniti nabolje, što bi vođa i sam uvideo da se više družio, da je malo iskoračio iz serkla konfidanata, da se pomerio sa dvora, da je probao kako je u tuđim cipelama. Ili zato što, citiraću Makronovo obraćanje “žutim prslucima”, “čujem vašu ljutnju, razumem vaš gnev”? Iako niste u većini, iako ste u manjini u kojoj još dugo mogu da vas držim uz pomoć socijalnih slojeva koje ne more vaše brige.

Zar Angela Merkel na tome nije tolike godine opstajala? Zvali su je kradljivicom tuđe politike, ali zar nije bilo maestralno kada je, posle nuklearne katastrofe u Fukušimi, nekadašnja tvrda pobornica atomskih centrala hladno saopštila da menja politiku i uvodi moratorijum na izgradnju tih centrala? Preduhitrila je sirote socijaldemokratske rivale dok se nisu ni snašli da kažu: Pa zar mi nismo to isto tražili i pre Fukušime?

Jer ako ćemo pravo, i Vučić i Ana Brnabić i Vulin, koji su poslednjih nedelja objašnjavali da društvo nije ni polarizovano ni podeljeno već demokratski ustrojeno na ubedljivu većinu i neuverljivu manjinu, dobro znaju da to što govore nije istina, a pogotovo nije cela istina. Srbija je politički i te kako podeljena, samo što se katkad čini da se ne deli na levicu i desnicu ve na one koji Vučića vole, na one koji ga strasno mrze i one koji ne bi da se zameraju rodbini i komšijama pa ga ili glasaju ili ne izlaze na birališta. Prvih i trećih je daleko više nego drugih, ma koliko to bilo neverovatno beogradskom “krugu dvojke”. Imam za njih dve reči: lord Nortklif. Novinski magnat sa kraja 19. veka, vlasnik Dejli mejla i Dejli mirora ovako je odgovorio izaslanicima kapitalista koji su tražili njegovu podršku u štrajku: “Gospodo, peniji radničke klase vrede koliko i vaši, samo što je njih mnogo, mnogo više od vas”.

Nije samo Srbija podeljena. I u Francuskoj je mržnja prema Makronu postala politička činjenica, jednako kao i mržnja dela Amerike prema Trampu. Ali sa tom vrstom podele je teško živeti i nama koji bitku posmatramo sa pristojne razdaljine i od vlasti i od opozicije.

Da se razumemo, ne propovedam ni besklasno ni jednoumno društvo i ne verujem u povratak neke imaginarne harmonije iz prošlosti, u kojoj smo mi vladali, a oni su znali gde im je mesto i nisu se bunili. Ovo je demokratija, ovaj metež u kom svako gura svoje interese, proziva svoju vlast i kritikuje sve živo. Užasna je ta podvala teza da je sve što živimo podlost jednog čoveka i da bi sve bilo bolje samo da njega nema. To je i intelektualno i politički nepošteno. U pravu je bila ona novinarka N1 koja je učtivo pitala Vuka Jeremića: Izvinite, kakav je bio Pink u vreme kada ste vi bili ministar?

Ali neprijatan je život u političkom getu, u neprolaznom ogorčenju i besu, pa neka je to i samo gnev slojeva koji su sa vlašću izgubili i privilegije. Život bi svima bio podnošljiviji da se taj gnev nekako utoli ili ublaži, da se opravdani zahtevi usliše, očigledne nepravde isprave. To ne može biti neizvodljivo. A značilo bi mnogo nama koji nikoga strasno ne mrzimo, i koji možemo da živimo i ako nismo na vlasti ili blizu vlasti. Mržnja se ne može iskoreniti mržnjom, ali možda može sa više uvažavanja?

Nismo mi drugačiji od drugih, Mirjana Karanović ne gleda CNN, čim iznosi uverenje da u Americi ljudi jedni druge ne nazivaju izdajnicima i patriotama. Nazivaju, i te kako: po vasceli dan predsednika nazivaju izdajnikom, i on njih. I nije u pravu novi predsednik NUNS-a koji kaže da u Francuskoj javni servis ne naziva šetače “nasilnicima”. RTS je taj koji ne naziva šetače nasilnicima, čak ni one koji su silom upali u RTS. A francuska nacionalna televizija “žute prsluke” redovno zove “razbijačima”, “les casseurs”. I čini to sa pravom, jer su protesti u Parizu nasilni, za razliku od beogradskih.

Pa da iskoristimo tu razliku, taj predah. Da zgrabimo šansu da po nasilju ne zaličimo na Pariz?

IZVOR: NEDELjNIK