Wednesday, May 22, 2019


U kontrasmeru

By Teofil Pančić , in STAV , at 20/04/2019

Ukoliko želite da pomognete rad našeg sajta, to možete učiniti klikom na neku od reklama. Vas ništa ne košta, a nama mnogo znači!

Ko kaže da Vesić gradi najveću pešačku zonu na svetu? Nije to ništa: njegov šef napravio je mnogo veću. Doduše, važila je samo jedan dan, ali pamtićemo je celog života. Osim ako nam se ponovi, ili postane rutina. Što isto nije nemoguće, nego nam se samo takvim čini, kao što nam se štošta činilo nemogućim, a sada znamo da je moguće.

Ukoliko želite da pomognete rad našeg sajta, to možete učiniti klikom na neku od reklama. Vas ništa ne košta, a nama mnogo znači!

Tog su nas petka poslepodne već na zemunskom Karađorđevom trgu dočekali parkirani autobusi, u tihoj koloni kao četa đaka u jednom danu, dok su nas istovremeno prestizali njihovi neparkirani istovrsnici, u potrazi za dobrim parkingom. Čim smo prošli hotel Jugoslavija – bože, ironičnog li imena! – vozač gradskog autobusa nas je lepo zamolio da svi izađemo, jer on dalje ne ide, nego se okreće nalevo krug, pa nazad u Novu Galeniku. Jer dalje se, eto, ne može drugačije nego pešice. Naišao je neki taksi, vozač mi je rekao da ne garantuje da ćemo se baš daleko probiti. Domileli smo nekako do Šest kaplara, dalje se stvarno nije moglo. Iskoračio sam u sunčani dan, pločnici i trotoari vrveli su od ljudi koji se protežu po izlasku iz unajmljenih autobusa i potom se nesigurno usmeravaju ka mostu. To je ta Većina U Najam: rekao bih, oni isti koje gledam u istoj ulozi od kraja ’96, i njihova deca takođe; stasale su, eto, nove generacije onih koji nemaju izbora osim da budu nema, tužna dekoracija razgalamljenog Ničega.

Brankov most su, iz pešačke perspektive, zapravo dva mosta polegla jedan uz drugi. Ljudska se masa, relativno zbijena, šareni i sivi i crni “desnim” mostom, ka centru Beograda, i eto i mene među njima, tvrdoglavo rešenog da se probijem do grada idući za svojim svrhama. Inercija je čudo, tek posle nekog vremena shvatam da nema razloga da se držim te strane, da mogu lako da pređem na drugi, levi deo mosta, onaj kojim nešto razređenija masa ljudi ide ka Novom Beogradu, a tek poneko u kontrasmeru. Lako uočavam neku vrstu zakonitosti: to su oni koji idu kuda i oni što ih je dovezlo autobusima, ali zapravo nisu sa njima, pa su prešli na drugu stranu mosta da se nekako izdvoje, da poruče, ne zna se kome i zašto, da nisu deo Onoga.

Tabanam, dakle, tako u kontrasmeru i zagledam se u lica ljudi s kojima se mimolazim. Dominiraju nervozni i ljuti, poniženi i uvređeni time što im je neko oduzeo slobodu kretanja, ili bar sredstva za to, što ih nepotrebno i siledžijski maltretira kao da grad nije dovoljno širok i propustan za sve, a jeste, znamo to dobro, imamo već trideset godina iskustva sa svakakvim političkim mnifestacijama, pa ipak nikada nije bilo ničega nalik na ovo. Ljudi telefoniraju, povišenim tonom objašnjavaju nekome ko ih negde čeka da su zarobljeni usred mahnitog ego tripa jednog odlepljenog sociopate i njegove sumračne prestupničke družine. Poneko se u čudu zapilji u mene jer ja, zaboga, idem u kontrasmeru: da li je moguće da ovaj taj-i-taj ide na Njihov miting?! To me prvo zabavlja, posle me već umara.

Oni tamo, na drugom mostu koji je isti most, stupaju i ćaskaju opušteno, šta ih briga, oni su na plaćenom izletu a ne na neplaćenom šipčenju kući, španciraju i razgledaju grad, kanda se dive sablasnom prizoru Beograda na vodi obasjanog suncem.

I dok jedni razgledaju grad, drugi, reklo bi se, razgledaju ove koji razgledaju grad. I pakosno ih komentarišu, šta bi drugo; nije to baš lepo, ali to je isto neka jadna zadovoljština poniženih i uvređenih, a baš se tako osećaju, i baš to jesu. Osim što u tome nisu onoliko sami koliko im se čini.

I jedni i drugi su poniženi i uvređeni, to je ono što ih spaja. Samo što su jedni toga ulavnom svesni, a drugi uglavnom nisu. Najgore je valjda onima koji su svesni, a nalaze se na strani gde je besvest mnogo poželjnija, i nisu u mogućnosti ili ne vide puta ni načina da se iščupaju odande. A valja ih, dragi moji, odatle iščupati i prebaciti ih na drugu stranu mosta, u tome je sav kunst. A to nije baš lako, naprotiv, sve drugo je lakše, ali sve drugo je i beznačajnije.

IZVOR: VREME