Wednesday, May 22, 2019


Svetlana Bojković: Gluma je moj život

By GLASRAZUMA.RS , in KULTURA , at 10/05/2019

Ukoliko želite da pomognete rad našeg sajta, to možete učiniti klikom na neku od reklama. Vas ništa ne košta, a nama mnogo znači!

Dramska umetnica Svetlana Bojković ovogodišnja je dobitnica Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture za 2019. godinu. Vredno priznanje, koje se sastoji od statuete Jovana Sterije Popovića, diplome kao i novčanog dela, Svetlani Bojković biće uručeno 26. maja na otvaranju ovogodišnjeg 64. Sterijinog pozorja u Novom Sadu.


Ukoliko želite da pomognete rad našeg sajta, to možete učiniti klikom na neku od reklama. Vas ništa ne košta, a nama mnogo znači!


Aktuelne praznike Svetlana Bojković provešće u Rijeci gde će biti član žirija ovogodišnjeg 26. Međunarodnog festivala malih scena. Naša sagovornica uveliko se sprema i za nastavak snimanja serije „Psi laju, vetar nosi” Radoša Bajića, kao i novog televizijskog poduhvata Siniše Pavića „Junaci našeg doba”.

Priča o glumcima je i priča o društvu njihovog doba i onome šta se dešava u njemu. Koliko vremena, truda, emocija treba uložiti da se dobije ovakvo priznanje?

Čitav život, jer u mom slučaju to je pola veka glume. Ovo je velika nagrada koja me je jako obradovala. Nisam tokom karijere mnogo puta gostovala na Pozorju, zato mi je ovo priznanje još draže. Mislim da je trebalo da dobijem Sterijinu nagradu za glumu, bilo je to istina jako davno, 1978. godine za Nušićevu „Pučinu” i meni dragi lik Jovanke. Nisam je dobila. Posle je sve nekako išlo svojim tokom. Znate kako je to u svetu teatra, treba najpre da se dogodi predstava koja može da bude selektovana, da uloga bude takva da bude viđena za nagrade…

Prošle godine obeležili ste pola veka glume. Šta ste sve smestili u svoj kofer uspomena tokom proteklih pet decenija?

Kad se okrenem unatrag ne znam kad pre je prošlo to vreme, čini mi se da je proletelo. S druge strane, šta je sve stalo u tih 50 godina? Sadržaj je ogroman, bio je to dinamičan i ispunjen život ne samo kad je reč o glumi, nego i o celom mom životu. Mnogo toga se u njemu desilo. Mogu samo da kažem da sam zadovoljna i da se nikada nisam pokajala što sam krenula ovim putem jer gluma nije samo moj posao, ona je moj život. Naravno, normalno živim izvan toga, idem na pijacu, u nabavku, ali jednostavno kada imate tu iskru u sebi ona vas tera da je neprestano brusite, radite na sebi što nisam prestala i mislim ni da neću prestati sve dok me zdravlje drži i služi.

Tokom karijere ostvarili ste brojne uloge kako u pozorištu, tako i televiziji i filmu. Svaku svoju junakinju voleli ste na svoj način, ali koje su vam je bile najdraže?

Mnogo sam volela tu Nušićevu Jovanku u „Pučini”, kao i ulogu Vere u predstavi „Audijencija i Vernisaž”, odnosno Madam San-Žen, kao i Belizu u „Učenim ženama”. Ne bih mogla a da ne izdvojim i ulogu Elizabete od Engleske, kao i televizijski lik Žanke Stokić. Tu je i Živka Popović, odnosno Nušićeva „Gospođa ministarka” koju još igram. Ljubav prema ulogama traje sve dok ih igraš dok si s tom rolom unutra sebe. Kad prođe vreme sećaš se tog lika kao nečeg prijatnog. Glumac ne zna šta sve u njemu čuči dok ga lik koji tumači ne isprovocira da otvara svoje fiokice, svoju dušu, emocije i svoje misli. Svojim junakinjama sam se davala nesebično, utkala u njih deo svog bića, a one su mi vraćale radošću igre.

Koliko je u glumi, uz znanje i talenat, potrebna i sreća?

Uz sve talente, dar, iskustvo moram da primetim da sam imala i zrno sreće da još u mladosti krenem da igram različite žanrove. Da sam bila smeštena u jedan ili dva žanra verovatno ne bih imala toliko puno posla i taj kontinuitet jer tokom karijere nisam ni imala pauzu u svom radu sve dok je sama nisam napravila pre šest godina odlaskom u Helsinki. Ako igrate različite žanrove vi ste upotrebljivi i kada uđete u neke godine. Drugo, rano sam počela da igram majke. Nisam imala ni 40 godina kada sam prvo na televiziji igrala majku, a odmah zatim u predstavi „Konak”, u kojoj sam tumačila Nataliju, majku kralja Aleksandra, a sin mi je, opet, bio Boris Komnenić. To sam intimno jako lako prevazišla jer sam ušla u taj kolosek na vreme, ali kažem nije sa svim glumcima tako. Uglavnom, moj slučaj je mnogo ređi.

Šta se desi kada je glumac osuđen na čekanje uloga?

Ukoliko je glumac osuđen na čekanje, ako ne radi ili nedovoljno radi onda nastaje velika muka. Jer umetnik koji se bavi glumom oseća u sebi potencijal koji nije iskorišćen. Talenat je đavolja stvar, on vas neprestano tera, zove vas da ga ne samo trošite, nego i da ga brusite. Nerad stvara unutrašnji nemir i nezadovoljstvo. Ne mora to da bude čak ni gubitak vere u sebe, može da bude nezadovoljstvo što niste dovoljno iskorišćeni, a osećate da možete da date više. Ponekad se to na žalost prenese i na privatni život.

Koliko je teško danas istrajati na putu istine? Šta je vaša najveća pobeda u glumi i životu?

Teško jeste ali slatko jer to vam daje unutrašnji osećaj slobode koji je dragocen. Imati potrebu za istinom znači imati potrebu za slobodom i ako vi to ostvarite osećate se nezavisnim, bez obzira na sve. Unutrašnja sloboda po pravilu ide sa pravim talentom. Sada je čini mi se mnogo neslobodnih ljudi, možda je to bilo i ranije, ali nije bilo toliko vidljivo. Naše vreme je u svakom slučaju loše jer su kriterijumi, mere vrednosti izgubljeni, a samo jedan mali procenat ljudi se drži moralnih kategorija. Sve ostalo što vidimo oko sebe je urušeno i, što je najtragičnije, urušava se i dalje. To je opasno za mlađe generacije koje stižu u smislu – šta će njima biti uzori. Da li treba da uče ili da kupuju, falsifikuju diplome, plagiraju… Možda je moja pobeda to što toliko trajem. Ne mogu reći da sam to planirala, ali kada sve saberem izgleda da je to neka moja pobeda, da toliko dugo opstajem i da još uvek radim. A u životu? To je kod mene neodvojivo. U životu to je sazrevanje koje mi se desilo na vreme i samim tim u ovim godinama proširilo moje osećanje nezavisnosti i slobode.

Vaše mlađe kolege znaju da kažu da gluma jeste najlepši hobi, a najgori posao jer se od nje „varljivo” živi.

Mnoge moje kolege imaju pravo kada to kažu. Lično nemam takvo iskustvo. Ne bih rekla da je gluma hobi jer je, ponavljan, ona moj život. Da li se živi loše od glume? I da, i ne. Recimo uvek sam od glume živela isto u svim sistemima jer sam uvek radila i, napominjem, veliki faktor je imati sreće. Važno je i kakva si ličnost izvan glume jer vas publika koja vas gleda, posebno televizijska, prati i privatno, čita i sluša i vaše izjave i stavove. Vi tako kao javna ličnost nehotično izgrađujete i sliku o sebi kod široke javnosti. Živim u potpuno realnim koordinatama i u tom smislu sam skromna, ali nisam skromna u smislu da negiram sebe, da sam inferiorna. Shvatam gde živim, koje su naše realne koordinate u smislu zarade, plasmana. Zadovoljna sam intimno i sobom što sam uvek davala svoj maksimum bez obzira na to dokle on dosezao. Ko može bolje, široko mu polje i tu nema sujete i nezadovoljstva. Znam da uvek može bolje, ali ja mogu dovde. I onda sam zadovoljna svojim rezultatima. To je zapravo i moj pokretač.

IZVOR: POLITIKA

FOTO: POLITIKA