Wednesday, May 22, 2019


Neshvaćeni vizionar

By GLASRAZUMA.RS , in STAV , at 16/05/2019

Ukoliko želite da pomognete rad našeg sajta, to možete učiniti klikom na neku od reklama. Vas ništa ne košta, a nama mnogo znači!

Predsednik Aleksandar Vučić ocenio je da su njegove ideje o razgraničenju na Kosovu propale jer su „i naš narod i najveći deo sveta mislili drugačije” i da će to „skupo koštati Srbiju za 20, 30 ili 50 godina, kada se o tome bude razmišljalo”.

Nemamo vremena da čekamo da istorija za pola veka kaže svoju reč, a da bismo barem približno ocenili kako stvari stoje morali bismo da znamo šta stoji iza predsednikove ideje o razgraničenju koju je neočekivano usvojio kao zvaničnu politiku, pošto je šef diplomatije Ivica Dačić bio zadužen za višemesečno puštanje probnog balona.

Nije ovo prvi put da Vučić lamentira nad sopstvenom sudbinom neshvaćenog vizionara. Činio je to i pre nego što je njegov projekat definitivno sahranjen na zapadnobalkanskom samitu u Berlinu, ali ni tada, ni danas, javnost ne zna o čemu je reč, koju je to ideju porazila.

Sada, pošto je priznao da je poražen na visokom spoljnopolitičkom nivou, onom na kome ne može da diktira svoje ideje, Vučić bi mogao da saopšti šta je imao na umu kad je lansirao projekat koji su mnogi od starta ocenili kao opasan, kao svojevrsnu varijantu mirnodopskog etničkog čišćenja koje bi se lako razlilo sa granice Srbije i Kosova.

Šta je bio pokretački motiv? Kozmetička korekcija granica koja bi omogućila da Kosovo dobije stolicu u UN, ali ne u granicama u trenutku proglašenja nezavisnosti 2008? Ili je poenta bila više ekonomske prirode, da se nadoknadi ono što je nerazumno propušteno jer se u dijalogu Beograda i Prištine nije razgovaralo o imovini – „Trepča”, „Gazivode”, rudnici…

Ili je dugoročni cilj bio etnička homogenizacija, plan koji je teoretski ostvarljiv što se tiče severa Kosova i delova Preševske doline, ali je ravan katastrofi za Srbe južno od Ibra – pa su kosovski Srbi koji su na to upozoravali na sve načine ućutkivani od snaga za brzo dejstvovanje okupljenih u Srpskoj listi? Šta su značili tajni informativni razgovori o dvostrukom suverenitetu?

Neprestano potpirivanje nacionalizma pretvara kosovske Srbe u pione uplašene koliko od Albanaca, toliko i od vlasti u Beogradu. Politika preko daljinskog upravljača nije politika koja će Srbima severno i, naročito, južno od Ibra obezbediti spokojstvo.

I dalje nam je ostalo samo da spekulišemo. Predsednik je već jednom pokušao da mobiliše javnost onim anemičnim „unutrašnjim dijalogom” vođenim na daljinski iz njegove kancelarije. Nije prošlo – ne zato što javnost u njemu ne bi učestvovala, već zbog anahronog formata tog dijaloga, koji se sveo na marketinšku vežbu priučenih propagandista.

Da je javnost znala više o Vučićevom planu, možda bi ga i podržala, ili korigovala ono što ne valja. Ili bi kredibilno plan odbacila, pa bi on znao na čemu je i pre nego što je morao da sasluša tirade Angele Merkel i Emanuela Makrona.

U Berlinu je kancelarka odlučno odbacila ideju razmene teritorija, uz argument da rešenje za Kosovo ne može da bude na štetu drugih u regionu, da nema povezivanja Kosova sa Republikom Srpskom kako to čini šef srpske diplomatije.

Vučić i dalje računa na podršku Moskve i Pekinga, a Hašim Tači na pojačan angažman Vašingtona. Direktni akteri kosovskog konflikta zaklanjaju se iza sila koje neskriveno pokušavaju da oslabe Evropsku uniju. Ne deluje suviše mudro dok istovremeno očekuju da se što pre priključe EU.

Predsednik Srbije morao bi da shvati da ga onaj moćni pozadinac, Vladimir Putin, koristi za razbijanje Evropske unije, ali da je dovoljno inteligentan i snažan da ostane u senci, a njega izbaci pred reflektore koji Srbiju osvetljavaju kao „malu Rusiju”.

Kosovo je paradigma spoljne politike čija se brozovska ambicija nesvrstavanja slabo prihvata i na Zapadu i na Istoku, što njihove protagoniste izlaže rastućim pritiscima na koje predsednik nema adekvatan odgovor.

Predsednik sada plaća punu cenu „nedostatka transparentnosti” – što je eufemizam za njegov način autoritarnog upravljanja. Onaj ko hoće sam da odlučuje o svemu na kraju sam mora da plaća cehove. Što mi je, na neki iskrivljen način, pomalo žao – ne zbog Vučića, to je njegov izbor – nego što daje aboliciju raznim Vulinima, Stefanovićima i Đurićima koji bi da se sakriju iza nirnberških argumenata da ništa nisu odlučivali sami.

Skromno preporučujem Vučiću da prestane da na građane svaljuje krivicu i optužuje ih da će ih „skupo koštati” to što ga slepo ne slede u svakoj njegovoj odluci. Bilo bi pametnije da ozbiljno razmisli kako je sebe doveo u poziciju „pojedinca protiv televizije”, kako se kolokvijalno opisuju oni u sukobu ili raskoraku sa okolinom.

Vučić je već jednom izjavio da ga ne interesuje šta misli „pet miliona”. Tako se, nehotično, upisao u očeve osnivače protesta koji potresaju Srbiju opravdano preteći temeljima njegove vlasti koja sve više počiva na lujevskoj maksimi „Država, to sam ja”.

Predsednik bi posle kapitalnog poraza omiljenog usvojenika njegove politike – ideje razgraničenja – mogao da ponudi ostavku. Ili da hitno promeni pravac. Valjda mu to neće biti toliko teško. On nam stalno poručuje da je hrabar. Pa da vidimo.

IZVOR: POLITIKA

FOTO: NEDELjNIK