Wednesday, May 22, 2019


Novinarstvo, tamo i ovde

By Ljiljana Smajlović , in STAV , at 17/05/2019

Ukoliko želite da pomognete rad našeg sajta, to možete učiniti klikom na neku od reklama. Vas ništa ne košta, a nama mnogo znači!

Moj drug Džeremi Skejhil, izazvao je pravu malu senzaciju kada se 23. aprila, na dvadesetu godišnjicu NATO bombardovanja Radio-televizije Srbije, izvinio građanima Srbije što je njegova zemlja ovde hladnokrvno ubila 16 nedužnih medijskih radnika. Protestovao je i što niko nikada nije izveden pred lice pravde zbog tog ratnog zločina.

A bila sam zahvalna Džeremiju i što je pre 10 godina u sedištu njujorškog Komiteta za zaštitu novinara zajedno sa mnom ubeđivao izvržnog direktora Džoela Sajmona da naše ubijene kolege sa RTS-a makar i retroaktivno uvrsti na listu novinara i medijskih radnika koji su stradali na profesionalnom zadatku. Nije važno što nismo uspeli.

Kažem da smo drugovi jer to iziskuje Kodeks novinara Srbije, u kom piše da interes javnosti podrazumeva objavljivanje svih važnih informacija koje su čitaocu od pomoći pri formiranju vlastitog suda o pojavama i događajima. Naročito ako novinar piše o nečemu za šta je lično zainteresovan.

Znam da je malo ljudi kod nas uopšte obavešteno da postoji nešto što se zove Kodeks novinara Srbije. Mnogi ne sanjaju da su i u našoj novinarskoj kaljuzi novinari na papiru dužni da se ponašaju po etičkom kodeksu. Zna li Informer da ne sme da iskrivljava podatke iz istraživanja po kom srpski srednjoškolci nisu oduševljeni Evropskom unijom? Zna li onaj mladić koji snima i psuje pešake na Trgu republike (na Tviteru za sebe kaže da je “novinar i reporter. NUNS!”) da je sa novinarskim radom nespojiv rad u političkim partijama? Da prolaznika ne smeš da slikaš ako on na to ne pristane? Znaju li u BIRN-u da je prećutkivanje činjenica isto što i njihovo namerno iskrivljavanje i laganje?

I kako je moguće da se baš oni usuđuju da diferenciraju ko u Srbiji jeste, a ko nije novinar. I ko ne zaslužuje zaštitu profesije?

Evo zašto pitam. Po povratku iz Beograda, Džeremija je sačekala grozna vest da je FBI uhapsio federalnog službenika koji ga je snabdevao poverljivim podacima, izvor čiju je anonimnost nastojao da zaštiti, kako novinarski kodeks i nalaže. Izvor je optužen i što je sa Džeremijem uspostavio kanal za bezbednu komunikaciju nalik onom kakav je Asanž imao sa Čelsi Mening. A to je već treći izvor Intersepta kof FBI hapsi, što je jasna poruka šta će se desiti svakom mo misli da mu prvi amandman daje pravo da sudi o prirodi američkih ratova.

Ako to već nisu shvatili iz sudbine Džulijana Asanža, koji će u zatvoru ostati do kraja života. Jer je obelodanio američke zločine u Avganistanu i Iraku i to da Amerika u tim ratovima ne može da pobedi, što se od građana krilo, kao i u Vijetnamu.

Moj drug Džeremi zna šta mu je sudbina. Njegov beogradski gest hladno je dočekan među našim kolegama koji evo 20 godina okreću glavu od toga zločina. Ni kod kuće nije dobio pohvale što je bombardovanje RTS-a proglasio ratnim zločinom, kako sada, tako ni pre 20 godina.

Svejedno je ovde iza sebe ostavio užaren i blistav trag. To blistaviji, što je u većem kontrastu sa sluzavim otiscima na ovdašnjoj novinarskoj sceni.

IZVOR: NEDELjNIK