„Pamtite me po pjesmama mojim”

Kada sa radija zagrme pesme Bijelog dugmeta, Čole, Indeksa i  Vajte, mnoge od nas prođe jeza, kako od divnih melodija, tako i od tekstova koji postavljaju najbitnija pitanja čovečanstva i na vrlo nonšalantan način odgovaraju na njih. Ali da li ste se ikada zapitali ko stoji iza ovih stihova?

Čika Duško Trifunović, kako su ga deca zvala, bio je pisac, pesnik i autor televizijskih emisija. Zaslužan je za stvaranje takozvane sarajevske rokenrol škole. U vreme kada je bilo nezamislivo da jedan već ostvareni pesnik piše tekstove za muzičare, on je radio upravo to za mnoga najznačajnija imena. Bijelo dugme, Vajta, Indeksi, Zdravko Čolić, Jadranka Stojaković, Neda Ukraden, pa i Željko Joksimović, samo su neki od muzičara koji su imali priliku da rade sa ovim divnim čovekom. Voleo je decu i na TV Sarajevo imao je svoju emisiju “Šta deca znaju o zavičaju”. Svoju prvu pesmu napisao je po povratku iz vojske, a u Sarajevo je došao sa zanatom bravara, što je ubrzo napustio, objavivši svoju prvu knjigu.

Samo neko od poznatih muzičkih numera čiji je tekst napisao jesu: “Ima neka tajna veza”, “Glavo luda”, “Pristao sam biću sve što hoće”, “Lejla”, “Bilo mi je lepo s tobom”, “Ti si mi bila u svemu naj naj naj“, „Ima nešto u tom što me nećeš“.

Ovaj čovek neverovatne skromnosti i dobrog srca, smatrao je Sarajevo svojim domom, tako da ga ništa nije bolelo koliko napuštanje ovog grada usled rata 1992. godine. Vrativši se u Srbiju živeo je u Novom Sadu. Ali, bez mesta gde bi ostao, on je svoje noći provodio u vozu, na relaciji Beograd-Bar, jer je kao izbeglica imao besplatnu kartu. Dane u knjižari, gde se grejao, a bio je isuviše ponosit kako bi tražio bilo kakvu pomoć. Saznavši za ovo, gradonačelnik Novog Sada i vlasnik te knjižare su momentalno reagovali. Dat mu je stan i emisija koju će voditi, kao i ponuda da mu vlasnik knjižare ponovo obnovi pesme i romane. Gradonačelnik je tom prilikom izjavio da jedan Duško Trifunović ne sme živeti u vozu. Nemavši srca da kaže kako su mu sva dela ostala u Sarajevu, Duško je seo i u jednom cugu ispisao desetine knjiga poezije i nekoliko romana, po sećanju.

Kada su Bregović i Bebek snimali u studiju u Londonu “Pristao sam biću sve što hoće” i “Šta bi dao da si na mom mjestu”, sa tekstovima prevedenim na engleski, prišao im je producent i upitap ih: “Ko vam piše tako dobre tekstove?” Oni su rekli: “Neki čika Duško. Jedan naš pjesnik“. Na ovo je producent odgovorio: „E, da je on ovde, pola Londona bilo bi njegovo“. Samo što on nikada nije otišao u London i nikada ga nije osvojio.

Sahranjen je na groblju u Sremskim Karlovcima, u kojima je živeo i koje je svim srcem voleo, a  na Vidikovcu se nalazi njegova bista. U Karlovcima se takođe jednom godišnje održavaju i Dani Duška Trifunovića. Za života je dobio mnoge nagrade, među kojima su “Brankova nagrada”, „Šestoaprilska nagrada“ grada Sarajeva, „Savezna nagrada za brigu o deci“ i nagrada „Iskre kulture Vojvodine“, a sada, kada ga nema, podsetićemo se njegovih stihova u kojima je nekako proročki, kako to samo pesnici umeju, opisao svoju sudbinu:

“Zablude sam, evo, prestao da brojim,
nemam kome da se vratim kući, nemam kome,
pamtite me po pjesmama mojim,
pamtite me po pjesmama mojim.”

Poslednji intervju sa ovim pesnikom obavila je Kvadratura kruga, samo nekoliko meseci pre njegove smrti, kada je novinaru napisao čuvene stihove Mike Antića iz „Besmrtne pesme“:

“Ako čuješ-umro sam

Ne veruj! To ne umem”

Jovana Jevremović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i urednica rubrike Kultura na portalu glasrazuma.rs

FOTO: POEZIJA NOĆI

Close
Social profiles