Da li nosiš vatru u sebi?

Film The road, za koji se slobodno može reći da, posle 10 godina od premijere, i dalje udara blizu srca i pravi knedle u grlu, baziran je na romanu Kormaka MekKartija, koji je za njega dobio Pulicerovu nagradu. Režiser je Džon Hilkot, a scenario potpisuje Džo Penhal.

Naime, pratimo priču Oca (Viggo Mortensen) i Sina (Kodi Smit-McPhee) u post-apokaliptičnoj Americi koji imaju za cilj da dođu do obale mora u potrazi za spasom. Ali to nije jednostavna priča o preživljavanju na putu gde hrane nema, čak ni biljke ni bube nisu žive. U ovom svetu vlada zakon jačeg, gorivo i hrana su sve, bolje je umreti nego naići na neku brutalnu bandu. Ljudi postaju životinje i kanibalizam je normalnost.

SPOJLERI

U celom ovom svetu, ako se tako može i nazvati, otac uči svog sina preživljavanju, jer je izvesno da on neće još dugo biti sa njim. Uvek sa sobom nosi revolver sa dva metka: jedan za sina, drugi za sebe. Ali jedno pitanje uvek visi nad njim: Da li će moći to da uradi, kada dođe vreme? Pre bi umrli nego postali kanibali i to je nešto što ih podseća da su ostali ljudi, da su i dalje “dobri momci”. Očeva ličnost je delimično i nihilistička, ne vidi izlaz iz surovosti sveta i još uvek čezne za ženom (Šarliz Teron) koja se ubila pre nego što su krenuli put juga. Tračak nade i volju za životom mu daje njegov sin koji je optimističniji i ne poznaje život pre apokalipse, nije imao previše kontakta sa ljudima, ali jednostavno veruje u dobrotu. I pored tmurnosti i sivila koji odlikuju film i doprinose stvaranju atmosfere, postoji nekoliko komičnih olakšanja, pre svega kada nađu zapušten bunker pun hrane i sa bocom starog dobrog “Džek Denijelsa”. Natovareni hranom, vodom i odećom, vraćaju se na svoju misiju i nailaze na starca. Otac je kao i uvek do sada oprezan, ali na nagovor sina pristaje da podeli nešto hrane sa starcem. Dečak tokom celog filma uspeva da probudi u ocu ono malo samilosti koje sakriveno iza kamene spoljašnosti i od straha napravljene fasade “jakog oca”. Film je sporijeg tempa, na momente gadan, čak nekoliko puta poželite da samo prekinete sa gledanjem.

No dobar scenario, kao i zadivljujuća gluma je ono što drži pažnju tokom naredna dva sata. Kraj filma je “bitter sweet”. Stigli su do obale samo da bi otkrili da tu nema ničega, čak je i more sivo i mrtvo. Otac usled duge plućne bolesti umire, oprašta se sa dečakom rečima “Nastavi da nosiš vatru” dajući mu pritom pištolj, u kojem je posle okršaja sa bandom ostao samo jedan metak . Potpuno sam, napušten, i bez ideje šta da radi dalje, nailazi na Veterana (Gaj Pirs) i njegovu porodicu, u kojoj su deca njegovih godina, pas, i gde možemo videti da je plamičak vatre ljudskosti još uvek živ i snažan.

Stefan Stamenković

FOTO: TARINGA.NET

Close
Social profiles