Problemi srpske opozicije

Zaista postaje veoma zabavno posmatrati domaću opoziciju koja često voli da nas podseti kako SNS ima 700.000 članova, aludirajući time, naravno, na nekadašnju KPJ. Dakle, SNS ima toliko članova, potpunu vlast i većinu medija na svojoj strani. Opoziciji je valjda očigledno da vlast svaku njihovu akciju može da predstavi kao pokušaj nasilnog rušenja i to veoma dobro čini. Kom je onda to političkom umu palo na pamet da je odlična ideja “kucati” zastavom države na vrata Skupštine? Pre svega, sam čin “kucanja” je neozbiljan, ali u ovakvoj političkoj i medijskoj situaciji čak i poguban. Kako je moguće da opozicija posle upada u RTS i “opsade” Predsedništva ponavlja istu grešku?

Takve poteze ne može da povlači neko ko za sebe kaže da je “pristojan i kulturan”, kao što za sebe tvrdi opozicija, pa i sam Boško Obradović. Ne može se na nasilje odgovarati nasiljem. To bi trebalo da je svima jasno. Ipak, ne treba poistovetiti periodične opozicione nasilne akcije sa svakodnevnim nasiljem koje sprovodi vlast nad novinarima, uzbunjivačima, radnicima… Nad svakim ko misli drugačije. Razlika je u tome što je mnogo opasnije kada je vlast sklona nasilju, jer je ona ta koja upravlja atmosferom u ovom društvu. Ona je ta koja vlada.

Ali nisu ti incidenti najveći problem opozicije. Problem opozicije (i vlasti), upravo je ta nespremnost da čuju drugačiji stav. Vlast mora da shvati da svako ima pravo da je kritikuje, dok opozicija mora da pokaže da je suštinski drugačija od vlasti. Ne mogu ljudi biti “izdajnici”, “plaćenici” ili “ološ” samo zato što se ne slažu sa nekim.

I opet dolazimo do te nepodnošljive polarizacije u društvu, do koje je zapravo dovela duboko polarizovana politička scena. Nema pregovora, nema razgovora. Onaj drugi je zlo. Olja Bećković je “glupa” zbog toga što je u emisiju zvala Zukorlića, a Vedrana Rudan se “prodala” odlaskom na Pink kod Verice Bradić. Postavlja se pitanje, pred kim je Olja Bećković ispala glupa i kome se to prodala Vedrana Rudan?

Utehu za ovo katastrofalno stanje u kom se nalazi naše društvo, možemo pronaći u tome da su veoma slični procesi aktuelni i u mnogo razvijenijim državama. Animozitet između “elite” i “naroda” razara društva širom sveta i još uvek niko nije pronašao lek za tu bolest. Možda bi lek mogao da bude upravo u profesionalnom novinarstvu koje će smiriti strasti. Novinarstvo koje neće podilaziti najnižim porivima i koje neće štititi bogate korporacije, već interes običnih građana. Pošto je to skoro nezamislivo, političari iz vlasti i opozicije pod hitno moraju da počnu da razgovaraju, ali ovog puta ozbiljno. Ako razgovor nije rešenje, šta je druga opcija?

Građani Srbije nemaju snage za prevrate i revolucije. Revolucionarski duh se kod nas istrošio, nema ga više. Bar ne u ovom trenutku. Možda je upravo u tome najveći problem srpske opozicije.

Pavle Kosić, student novinarstva na Fakultetu političkih nauka i glavni i odgovorni urednik portala glasrazuma.rs

FOTO: N1

Close
Social profiles