Priča o časti

Čast i dostojanstvo jesu neke od najviših vrednosti koje možemo negovati u toku života. One lebde oko nas i izazivaju divljenje u onima koji ih i sami poseduju, umeju da ih prepoznaju i cene. Dolaze iznutra i izražavaju ono što mi jesmo, naša verovanja i stavove, a pravo merilo naše časti jeste to koliko mi uspevamo da se izborimo da delujemo u skladu sa tim verovanjima, bez obzira na date okolnosti, koliko uspevamo da se izborimo sa licemerom u sebi.

Kažu da se sa dostojanstvom ne živi – sa njim se umire, jer jednom okaljano u toku života ono zauvek ostaje tako. Ovo naredene priče mogu potvrditi.

Čuveni hit „Ona spava“ Zdravka Čolića posvećen je Milici Kostić, koja je preminula pre 45 godina od posledica povreda koje je zadobila prilikom pada sa 11. sprata Rubinove kule u Kruševcu davne 1974.godine, jer je htela da spasi svoju čast od momaka koji su hteli da je siluju. Devojku, koja je bila učenica srednje medicinske škole u Kruševcu i koju je krasilo poštenje i odgovornost, tada je na prevaru jedan nepoznati momak odveo do stana, kako bi ona navodno pozvala njegovu devojku. Taj mladić je bio jedan od petorice nasilnika koji je zajedno sa njima želeo da izvrši grupno silovanje. Momak je Milici saopštio njegove namere. Počela je da plače i molila ih da je puste iz sobe. Jedan od nasilnika je rekao drugima da je ipak puste, videvši njenu naivnost i nevinost. To ipak nisu uradili. Budući da je htela po svaku cenu da sačuva svoju čast, odlučila se za bekstvo. Kada je ostala sama u sobi, skočila je kroz prozor sa 11. sprata.

Bila je teško povređena i odvedena je u bolnicu. Inspektor Dobrivoje Stefanović je popričao sa Milicom, koja je bila u teškom stanju, a taj razgovor je kasnije i prepričao: „Pitao sam je: „Gde si bila?“ Milica je odgovorila: „Bila sam u školi. Sa drugaricama”. Trebalo je da imaju nešto – kao pismeni (reč je o upisivanju prvog dana školske godine). Posle ovoga je izgubila svest. Zatim se opet probudila i rekla: „Išla sam sa nekim dečkom do jedanaestog sprata da pozovem njegovu devojku“. Pitao sam: „A što si ti išla?“ Rekla je: „Taj dečko mi je rekao da ta devojka ima stroge roditelje i da je samo pozovem“. Tada je opet zaspala. Par minuta kasnije, Milica se probudila i rekla: „Bili smo na jedanaestom spratu“, pitao sam: „Kako znaš?“ Rekla je da je, pošto je izašla, videla na liftu. Pitao sam je: „Da li si sama skočila ili te je neko gurnuo?“ Rekla je: „Ja sam sama skočila kroz prozor“. Pitao sam: „Zašto?“ Rekla je: „Nisam više mogla da izdržim. Jedino sam na taj način mogla da sačuvam svoju čast“. Posle toga, Milica je pala u duboku komu, iz koje se, nažalost, nije probudila.

Duška Radovića je jedna od njegovih nebrojenih opaski u emisiji „Beograde, dobro jutro!“ na Studio B koštala posla, pred sam kraj života. Tadašnjoj vlasti mnogo su smetali njegovi jutarnji moždani treninzi, u kojima je saopštavao ono što mnogi nisu mogli ili nisu smeli da kažu. Rečenica koja je posebno zasmetala tadašnjim moćnicima bila je “Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih”.  Ispostaviće se da su ovi posle Tita bili sujetniji od njega. Stvari postaju ozbiljne. Radović će ubrzo biti glavna tema Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Nakon ovoga usledilo je gašenje emisije, ali ujedno i veliki priitisak javnosti na vladajuću stranku,  jer su ljudi stali u Duškovu odbranu. Tada je Stambolić, prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, zapretio Dušku kako će ugasiti čitav Studio B, ako je to potrebno. Ne mogavši da rizikuje da i njegove kolege izgube posao, Duško se povukao. Ipak je ova odluka koštala vlast mnogo više nego što su očekivali, pa je Stambolić zamolio Radovića da se vrati, na šta je on odgovorio: „Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme”. Već tada je oboleo od bolesti izazvane stresom, a nakon ukidanja emisije ozbiljno se razboljeva i ne tako dugo zatim umire.

Ono što je ovim dvema pričama, a i njihovim junacima zajedničko, osim poštovanje koje danas izaziva pomen njihovih imena kod onih koji su upućeni u njihove priče, jeste doslednost svojim uverenjima. Ništa više nije potrebno za dostojanstvo, do toga. To ne znači da bismo u istim situacijama i mi morali da odreagujemo isto kako bi nas smatrali časnima. Naprotiv, treba odreagovati onako kako nam naša uverenja nalažu, kako bismo sami sebe smatrali časnima i poštovali, kako bismo zaštitili jedino ono što će ostati posle nas – naše ideale.

Jovana Jevremović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i urednica rubrike Kultura na portalu glasrazuma.rs

FOTO: KUTAK.NET

Close
Social profiles