O rijaliti (ne)kulturi

Prvi rijaliti-šou u Srbiji je emitovan 2006. godine i tad je franšiza zvana ,,Veliki brat“ proširila tržište na Srbiju. Od samog starta rijati-šou je dobro prihvaćen u Srbiji, ali u početku nije ni bilo razloga za suprotno. Te 2006. godine na tv B92 je emitovan prvi šou ove prirode, a po svemu sudeći ostvario je svoj primarni cilj – zabavu. U kuću Velikog brata te sezone su ušla neka nova, nepoznata lica, a većina je svoju nepoznatost i zadržala.

Naredne godine, u drugoj sezoni ,,Velikog brata“ mogle su se videti mnoge poznate ličnosti, a to je očigledno privuklo pažnju gladalaca. Posle druge sezone ,,Velikog brata“ usledili su ,,Survajver Srbija“, ,,Operacija trijumf“… Danas kada se setimo početaka rijalitija, imamo utisak da je prošao ceo vek, a ne decenija koliko se koncept programa promenio, a činjenica da smo pre samo deset godina rijaliti programe gledali sa roditeljima deluje nestvarno.

Ostaje nerazjašnjeno šta se to dogodilo sa ljudima i da li smo još uvek konzervativna sredina kako je svet godinama gledao na područje Balkana.

U septembru 2015. godine je pokrenuta inicijativa ,,Hoćemo kulturu, a ne rijaliti“, a 2019. godine inicijativa ,,U ime kulture“ i obe su prikupile oko 30.000 potpisa, ali situacija u rijaltijima se vidno pogoršava.

U Srbiji očigledno kultura nije na prvom mestu, obzirom da se iz budžeta izdvaja manje od jednog procenta, ali zato Miljana, Luna, Kija, Sloba… i ostala družina od jednog učestvovanja u ,,Parovima“ ili ,,Zadruzi“ dobijaju honorar veći nego sve kulturne institucije i ustanove u Srbiji zajedno.

Ostaje pitanje: Gde je granica?

U eri u kojoj se svi borimo protiv nasilja, i kada ono predstavlja najgori zločin na najgledanijim televizijama imamo kao dominantne programe one koji u prvi plan postavljaju blud, nemoral, besramlje, kako fizičko tako i psihičko nasilje, a sve to se neretko emituje u toku dana, koji bi trebalo da bude rezervisan za dečji i obrazovni program. Državni organi su prešli preko fizičkih obračuna, vređanja na raznoraznim osnovama, pornografskog sadržaja, razvoda brakova, sklapanja novih, čak je i jedna beba napravljena u rijalitiju, ali se i dalje emituju.

Svedoci smo i koliki uticaj ovakav program ima na decu i omladinu pa neretko se dešava da su bolje upućena u to ko je, kako, koga vređao, udario ili zlostavljao, nego u nešto što uče u školama.

Kako da se izbore pozorišta, galerije, muzeji, biblioteke, pa na kraju krajeva škole i fakulteti i da, pre svega mladi, više vode računa o dešavanjima u ovim ustanovama koje oplemenjuju naš duh, nego o šta radi neka ličnost, koja verovatno nijednu od nabrojanih ustanova nije nikad posetila?

Odgovor na ovo pitanje bi verovatno bilo da je uloga porodice i okoline presudna, ali se opet nameće novo: Ako se borimo za decu i opstanak porodice, zašto se ne sankcioniše program koji je u potpunoj suprotnosti ovim ciljevima?

Slažemo se, demokratija očigledno ima i dobrih i loših osobina.

Došli smo do toga da kako se završi jedna sezona nekog rijaliti programa, automatski započinje nova i to neretko sa istim likovima, a od ljudi se pravi jedna masa koja je toliko zaokupljena trivijalnim stvarima u rijalitijima, da prestaje da bude svesna i uopšte da se zanima za neke pametnije i bitnije stvari u životu i društvu, dok tinejdžeri za idole imaju moralne karikature.

Od malih nogu su nas učili da treba da budemo kulturni, vaspitani ljudi i dobri đaci, danas mladi apsolutno imaju pravo da pitaju svoje roditelje: Zašto?

Nažalost, sve više roditelja ostaje bez argumenata na ovo pitanje.

Jelena Manojlović

IZVOR: POLITIKOLOG

FOTO: STEFAN STOJANOVIĆ

 

Close
Social profiles