Priča o domovini

Jednog od onih lepih prolećnih dana brat, sestra i ja uputili smo se u šetnju sa dedom. To je već dugo bila naša tradicija, a svaka šetnja bila je ispunjena pričama iz dedinog života, kao i života njegovih predaka, pa smo za većinu kutaka u selu mogli ispričati poneku priču. Već na početku smo znali da će ova šetnja biti nešto drugačija, svi smo bili isuviše energični i to je učinilo nemogućim da se šetnja završi kod starog hrasta. Na dedin predlog krenuli smo dalje i, iako je prolazak kroz šumu i razne sporedne putiće činio da se osetimo kao da lutamo, deda kao da je znao tačno gde idemo. Zastao je kada smo stigli ispred kuće iznad čijeg ulaza je stajao natpis: “Hej putniče, namerniče, čuvaj svoj dom kao ono najlepše u sebi!”. Lako smo shvatili da se iza natpisa krije neka priča i pitali dedu da nam kaže koja je u pitanju, iako je on to svakako planirao. Tada nam je deda rekao da su njeni vlasnici svoje detinjstvo proveli u kući koja se nalazi naspram nje. Kada su odrasli i otišli u grad, nisu imali nikakvu nameru da se tu ikada vrate, tako da joj nisu videli svrhu, pa su je olkako prodali prvom ko je poželeo da je kupi. Ali, sa vremenom ljubav prema domovini u nama raste, kao jedina ljubav koja se ne gasi kako starimo, a tako je bio i u ovom slučaju. Doneli su odluku da otkupe svoju kuću, ma koliko ona koštala. Novi vlasnik nije želeo za to ni da čuje, već je bio srastao sa tim mestom i shvatao njegovu vrednost. U nemogućnosti da učine bilo šta drugo, kupili su plac prekoputa. Nisu želeli da iko ponovinjihovu grešku, a kajanje koje su osećali bilo je veliko, pa je tako ovaj natpis završio nad njihovim ulazom. Deda nije morao da pita da li shvatamo šta želi da nam kaže. To nam je mogao videti u očima.

Možda najčešće zapostavljana stvar u mladosti jeste upravo domovina. Ona je tu, kao majka, brižna i nekada naporna. Želimo da pobegnemo što dalje odatle i vidimo šta se krije u svetu, kakve nove avanture i čuda. To je apsolutno opravdano, ali pre upuštanja u te vode, moramo znati odakle smo potekli. Gde su naši preci, naši koreni. Mlad čovek u svetu bez korena je lako podvodljiv, ukoliko ne zna odakle je zaista, neće moći znati ni kuda želi da ide, ni šta da očekuje od sveta. Neko će ga lako prevariti i on se nikada neće osećati kao da je u potpunosti svoj i kod kuće. Bitno je da posle dugog dana imamo kome i čemu da se vratimo, jer svaka duša za time vapi. I bitno je da sa sobom nosimo osećaj odgovornosti da ovo što smo mi, sada, dugujemo nekome i nečemu, bez čega se tu ne bismo nalazili. Bitno je, jer će neko jednog dana imati takav osećaj odgovornosti prema nama i bitno je, jer je neko taj osećaj imao pre nas. Onog trenutka kada budemo svesni toga, bićemo svesni svoje prolaznosti, a možda, samo možda, i svog mesta na ovom svetu.

Jovana Jevremović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i urednica rubrike Kultura na portalu glasrazuma.rs

FOTO: ALO.RS

Close
Social profiles