Priča o umetnosti

Umetnost je, baš kao i umetnici, jedna od najmisterioznijih stvari na svetu. Sam motiv za stvaranje je oduvek bio nedokučiv i česta tema velikim filozofima, poput samog Aristotela. Da li je to radi čistog uživanja onih koje delo posmatraju, radi ostvarivanja nekog efekta u društvu ili pak radi nečeg trećeg? Čini se kao da svaki umetnik ima neko svoje shvatanje. Ali šta ukoliko delo ne dopire do drugih, ukoliko im ne može doneti zadovoljstvo ili ih osvestiti na neku aktuelnu temu? Šta onda budi težnju ka stvaranju u jednom umetniku?

Jon Barladeanu proveo je veći deo svog života na ulici u Bukureštu, radeći sitne poslove za stanare zgrade iza koje je živeo u zamenu za hranu i, ne bivši svestan toga, praveći neprocenjiva umetnička dela. Ovaj čovek nije samo glavni junak moderne bajke i srećnik čiji je talenat otkriven. On je heroj odbačen iz jednog društva jer nije želeo da se pokori njegovim pravilima, genije i mudrac koji se krije iza maske skromnog i prostog čoveka.

Jonova priča započinje u selu Zapodeni u Rumuniji, 1946. godine, kada je rođen. Njegov otac bio je okoreli komunista, a Jon je odlučno odbijao da se pokori ovom režimu. Zbog toga je dosta propatio i bio osuđen da radi poslove grobara i telohranitelja, dok konačno i njih nije morao da se odrekne. Uprkos svemu ostao je dosledan sebi i radije odabrao život beskućnika i izgnanika, nego da se pokori. Oduvek je želeo da bude filmski reditelj, pa je tu svoju želju i ostvario kroz pravljenje kolaža koji su bili njegovi lični filmovi. Pravio ih je od bačenih magazina i lepio ih starim lepkom, a svaki od njih priča neverovatnu priču i na genijalno sarkastičan način kritikuje društvo. Ipak, baš zbog toga je i dobro što su njegova dela ostala neotkrivena sve do 2008. i što ih je do tada videlo samo par odabranih ljudi (nije ih pokazivao ljudima ne samo zbog urođene stidljivosti, već i zbog toga što nije verovao da imaju neku naročitu vrednost), jer bi u suprotnom on sigurno stradao.

Poposku, kustos lokalne galerije, otkrio je igrom slučaja njegova dela i tada počinje njegova karijera. Oduševio je umetničke krugove širom sveta i njegova dela su ubrzo stajala rame uz rame sa Endijem Varholom u najvećim galerijama, iako su dobar deo svog postojanja provela pod gomilom đubreta.

Ono što je najlepše u ovoj priči jeste sam motiv za stvaranje, a to je stvaranje umetnosti da bi se preživelo. Jon je pravio kolaže iz čiste ljubavi i zato što je to davalo smisao njegovom životu, jednako potrebno koliko i vazduh koji diše. Baš zbog toga njegova dela imaju neprocenjivu vrednost, a njegovo ime uživa toliki ugled.
Da li umetnike na stvaranje zapravo podstiče suha potreba, a ne želja ili izbor? Da li je inspiracija nešto što oni mogu olako kontrolisati, ili pak nešto divlje u njima što živi svoj sopstveni život i na kraju kontroliše njih? Iz Jonove priče možemo zaključiti da je u pitanju sve, izuzev izbora, i da možda racionalnih motiva kao što su estetika i moralna funkcija manjka, ali je svakako i taj jedan iracionalan dovoljan, a možda i ključan, da umetnost održi još od prvih početaka čovečanstva.

Jovana Jevremović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i urednica rubrike Kultura na portalu glasrazuma.rs

FOTO: WORLD RECORD ACADEMY

Close
Social profiles