Kakvo smo to društvo postali?

Stefan Filić preminuo je 3. februara od posledica povreda koje su mu nanete ispred jednog kluba u Velikoj Plani. Za nanošenje ovih povreda osumnjičena su dva mladića, od ranije poznata policijskim organima. On je pretučen dok je pokušavao da zaštiti svog mlađeg brata, koji se navodno u toku žurke okrznuo ramenom o jednog od mladića i time izazvao njegov gnev.

Ova priča zvuči zastrašujuće, zar ne? Nešto tako bezazleno može dovesti do smrti jedne potpuno nevine osobe, mora biti da su ovakve priče prava retkost, a ovakvo nasilje nešto što ne viđamo na svakodnevnom nivou.

Da li je baš tako?

Da li ćemo se čuditi svaki put kada se na društvenim mrežama pojavi neki novi snimak vršnjačkog nasilja? Hoće li roditelji neprestano pozivati druge roditelje na odgovornost sve dok se na nekom od tih snimaka ne pojavi njihovo dete u ulozi nasilnika? Da li će svako ubistvo među navijačima predstavljati zasebnu tragediju dok ne shvatimo da je ovo pak kolektivni fenomen? Da li će svako ko izađe na ulicu i oduzme nekome život jer se, navodno, nalazio u nervnom rastrojstvu uspeti da time opravda svoj postupak? Hoće li svako porodično nasilje biti praćeno rečima “ona je sigurno to zaslužila, nije trebalo da mu se suprotstavlja” dok ne shvatimo da žrtva ne može zauvek biti kriva za pretrpljeno?

Koliko će proći dok ne shvatimo da se nasilje duboko urezalo u samu srž našeg društva? Deca se više ne čude vršnjačkom nasilju. Njima je to odavno postalo svakodnevnica i svako novo prvače ovo vidi kao nešto na šta se mora privići. Doduše, pogrešno bi bilo reći kako ovaj proces privikavanja ne počinje još u vrtiću. U svakom odeljenju postoji makar jedna osoba koja je najdirektnije izložena nasilju, ali ono ne zaobilazi ni onu najpopularniju decu. Neke od njih kod kuće čekaju jednako loše ili još gore scene. Glasni zvukovi automobilskih sirena i psovke su skoro neizbežni u saobraćaju. U dugačkim redovima u pošti ili kod lekara makar jednom dnevno dođe do sukoba. Na ulicama se sve češće vide grube scene, dok sa televizije bruji zvuk rijalitija u kojima su svađa i tuča glavni događaji.

Ljudi neprestano postavljaju pitanje: Ko je kriv? Jedan ili drugi vozač, radnica na šalteru ili korisnik, prodavac ili mušterija, jedno ili drugo dete, muž ili žena, poslodavac ili radnik… Samo se retki zapitaju da li je nasilje uopšte opravdana reakcija. Kao da je bilo kakva samokontrola iščezla i više nismo u stanju da odreagujemo na bilo koji drugi način. I na najmanju i najveću provokaciju reaguje se skoro istovetno, bez ikakvog ustručavanja, kao da jedva čekamo da sve svoje probleme i frustracije iskalimo na nekom drugom. Ideju da nešto možemo i prećutati iz pristojnosti smo u potpunosti izbacili iz glava. Po principu „oko za oko, zub za zub“ dolazimo do društva u kome su nasilje, osveta i nanošenje bola drugome itekako opravdani od strane ljudi. Dolazimo do društva u kome je ono što se dogodilo Stefanu Filiću sve sem retkosti.

Ko je kriv za ovo? Možemo se truditi da na neki način optužimo vlast, obrazovni sistem, medijsku manipulaciju ili nekoga drugog, ali, iako sve ovo igra određenu ulogu u ovom problemu, odgovornost snosimo sami. U bilo kakvoj situaciji pred nama stoji izbor koji se sastoji od toga na koji način ćemo odreagovati i on ne sme biti sačinjen od toga kako smo u toj situaciji navikli da se reaguje. Kako bismo došli do iole pristojnog društva, moramo početi od samih sebe. Zato sledeći put budite razumnija strana u sukobu sa komšijom, nemojte odreagovati na sirene u saobraćaju i pokušajte da smirite sukobljene strane. Deca su pre deset godina odrastala okružena nasiljem, odrastaju i danas, a hoće li tako biti i za deset godina zavisi samo od nas i od načina na koji reagujemo kada se osetimo prozvanima.

Jovana Jevremović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i urednica rubrike Kultura na portalu glasrazuma.rs

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Close
Social profiles