Nespaljenim vešticama

Ja, plava žena crvene krvi, priznajem.

Priznajem sve za šta sam optužena.

A priznajem i za šta nisam.

Jesam, gorela sam za pažnjom.

Trudila sam se da budem najglasnija, satima sam pred ogledalom crtala osmeh i očima vraćala sjaj.

Sanjala sam o usnama zauzetih i zagrljajima zabranjenih.

Zaljubljivala se u nedostižne i svaki nedostatak vešto krila.

Jesam, podnosila sam uvrede bolje od svih, smeškala se dok sam sahranjivala pošteno pobeđene protivnike.

Bacala sam najcrnje magije i često i sama pila svoje najotrovnije napitke.

Pričala sam tuđe viceve i potapala tuđe snove, a oni nisu znali da rone na dah.

Iz ovih prokletih usta izlazile su laži velike kao Titanik i rušile su svaku moju mirnu luku.

Nijedno pristanište nije mi bilo dovoljno dobro i nikada nisam pomogla svojim mornarima.

Jesam, vezala sam srce u čvor i lažno davala nadu odveziocima.

Ali nikada, ponavljam, nikada nisam namerno povredila.

Bila sam nepromišljena, zanesena, stavljala razum na poslednje mesto na spisku dnevnih obaveza.

Gazila sam pogrešnim zemljama i fotografisala oskrnavljene znamenitosti.

Ali nisam jedina kriva.

I mene su lagali.

Volela sam Deda Mraza i Zubić Vilu.

Verovala sam im.

Zašto mi nikada nisu rekli da će oni jednog dana umreti?

To nije u redu.

Ljudi treba da žive.

Život nije laž čak iako je smrt istina.

I mene su istinom proklinjali i mene su pohvalama vređali i mene su želeli da vide na udici jer ja sam lak plen.

Sad kad ste me već osudili dok pripremate lomaču i birate drvo koje će najbolje goreti, reći ću vam.

Mene ne zanimaju mamci.

Nikakvo bogatstvo, nikakav uspeh ne menjaju moju slobodu.

Nikakav plamen neće uplašiti moje suze.

Zato hoću da gorim.

Hoću da osetim kako mi se vrelina uvlači pod nokte.

Kako mi se stopala grče dok se koža pretvara u prah.

Hoću da se smejem dok hvatam vaše izbezumljene poglede.

Slavite.

Ja vrištim.

Slavite.

Vatra guta moje plave trepavice.

Slavite, ja više neću videti.

Slavite dok vas strah napušta isto kao mene kiseonik.

Slavite dok moj duh gori u paklu ovozemaljskog tela.

Ipak dok kličete svom nehumanom uspehu, znajte jednu sitnicu koja će vam pokvariti plan uništenja slobodoumnih i velikodušnih.

Ja, praunuka veštice koju niste uspeli da spalite, sve priznajem i sve vam opraštam.

TEODORA PETROVIĆ 

Close
Social profiles