Ako ugledaš Džokera, beži

Filmsku industriju je protekle godine obeležio izlazak „Džokera“, najznačajnijeg filma godine za koji je glavni glumac, veliki Joaquin Phoenix, osvojio Oskara na prestižnoj dodeli nagrada u Los Anđelesu kao i Bafta nagradu samo nedelju dana ranije.

Neki su ga dočekali sa osmehom na licu, dok drugi nisu imali reči hvale zbog franšize koja se nastavlja a za koju tvrde da uzrokuje statičnost filmske industrije u kojoj se ona trenutno nalazi. Po izlasku ovog filmskog ostvarenja, mišljenja su ostala podeljena, uprkos odličnoj kinematografiji koja je ostavila filmski svet bez daha.

Naime kroz film se provlači tema koja, kao tihi ubica, kruži ljudskim rodom čekajući da nekoga ščepa. Reč je o mentalnim bolestima, koje su predstavljene kroz glavnog junaka. Ozbiljno pitanje se, o toj temi, provlači kroz ceo film, ali da li je na dobar način to pitanje postavljeno i koliko isto to pitanje postavljaju ljudi oko nas?

Jedna u sedam osoba boluje od mentalne bolesti, dok je celokupan broj ljudi koji pate od njih približan cifri od 450 miliona ljudi. Koliko se mi trudimo da se upoznamo sa njima ukazuje nam Džoker rečenicom: „Najgora stvar kod mentalnog poremećaja je što svi očekuju da se ponašaš kao da ga nemaš“. Danas je postalo lakše pretvarati se da nemamo bolest nego otići kod lekara. Postalo je sramota biti bolestan i zbog toga je sramota biti deo ljudskog roda.

Drugi problem predstavlja i problem Artura Fleka, poznatijeg kao Džoker, a to je upravo hendikep države da obezbedi lečenje svima sa takvom vrstom poremećaja. Ukidanje pomoći u Gotam Sitiju bio je jedan od okidača za Artura i moramo da postavimo pitanje da li nas ista sudbina očekuje van Gotam Sitija? Koliko novčano treba platiti da ne bismo bili bolesni i zar nije jeftinije pretvarati se kao da nismo? O ovim važnim pitanjima se susrećemo u Gotamu.

Navedena pitanja su na prvi pogled sasvim realna i u potpunosti korektna, ali većina počinje sa pretpostavkom da mentalne bolesti dovode do metamorfoze u Džokera, odnosno do nasilja. To ne znači da ne treba kriviti državu i da treba ukinuti pomoć, ali to isto ne znači da glavni razlog u davanju pomoći treba da bude sprečavanje nasilja. To je glavni razlog što nemamo samo pristalice ovog filma već imamo i podeljena mišljenja i loše kritike koje kruže oko istog. Film je temom pokušao da ukaže na problem u kojem ljudi ne žele da vide bolest, ali je ipak film sam po sebi ukazao na to da zapravo mi bolest već vidimo dosta gore, kao nešto što dovodi do nasilja.

Pomoć je u svakom slučaju potrebna, ali ne samo ljudima koji su ubodeni tom otrovnom strelom već i ljudima koji zbog tog prizora zatvaraju oči. Ako na ovakav način posmatramo film, možemo reći i da je ono što se desilo u Gotam Sitiju, ne samo proizvod države i ljudi u njoj, već i pobuna koja je usledila i koja zaslužuje podršku. Problem je što ne zaslužuje podršku samo u Gotam Sitiju, izmišljenom gradu iz filma, već i u celom svetu.

Činjenica je da nedovoljno pomažemo drugima i premalo nas interesuje da li drugome treba pomoć. Slepi smo i odbijamo da gledamo u ljude kao što je Artur Flek. Nažalost, još gore je to što ako ga pogledamo sa svim teretom koji nosi, nikada nećemo prestati da ga gledamo kao Džokera i mislićemo da je to sve što je ikada bilo od njega, dok je ustvari on jedino kao Džoker uspeo da dokaže poentu, a kao Artur je jedino uspeo da ga svi zaborave. Džoker nije samo maska zlikovca, Džoker je iskoristio svoju bolest, nije je se sramotio i uradio je nešto pomoću nje. To nešto možda nije bilo pohvalno, niti dobro, ali je dokazalo poentu, on je dopustio sebi da makar na taj način bude to što jeste, ostao je Artur ali je postao Džoker i na taj način prihvatio bolest uprkos ljudi oko sebe. Džokeru je bolest dala masku koju Artur koristi da bi bio to što jeste, da bi postigao to što želi.

Da li ste znali da je on ustvari Artur Flek, čovek koji je do juče živeo sa svojom majkom u malom stanu i imao velike snove da postane komedijaš? Ili ga samo znate kao Džokera, kome je bolest dala masku zlikovca koju više ne može da skine? Izgleda da je potreban film za koji se zna da će svi odgledati da bi predstavio problem, jer više niko ne bi gledao film u člijem opisu piše da se radi o mentalnim bolestima.

Pogledajte oko sebe, ne dozvolite sebi da se setite da bolest postoji samo ako to vidite na filmskom platnu. Nije potrebno ni samo da gledate već i da vidite, ni jedinu crnu ružu u polju crvenih nećete videti osim ako istinski ne gledate. Odgledajte Džokera, pokušajte da vidite svet na način na koji ga Artur vidi. Osvrnite se oko sebe i ne plašite se da nađete Džokera, makar to bilo u ogledalu, ali nikako se ne usuđujte da mislite da je ta maska sve što postoji i da Artur nije tu, da vi niste tu.

Tu ste i ako vam treba pomoć usudite se da je potražite.

Dan mentalno obolelih je 10. oktobar, setite se da je jedna u 7 osoba živi sa poremećajem, bilo u autobusu, na fakultetu ili poslu, setite se barem taj dan da niste sami i da ljudi oko vas uz vašu pomoć ne moraju to da budu. Budite pažljivi i ako vam treba podrška, priča ili pomoć, pozovite Centar srce 0800/ 300 303.

Džokeru, hvala ti, zbog tebe sam Artur.

ALEKSANDRA JELESIJEVIĆ

IZVOR: POLITIKOLOG

FOTO: TANJUG

Close
Social profiles