У раљама суживота

У свом овом замешатељству које влада ових дана тешко је да се у медијски етар пробије било шта што нема везе са вирусом корона. Вирус је не само централна, већ и готово једина тема којом се медији и јавност данас баве. Све остало је отказано, одложено, забрањено, гурнуто у запећак док вирус не прође. Ово је један од оних момената за које знамо да ће остати битан део нашег (глобалног) колективног искуства. Карантини, полицијски часови, оскудица појединих добара и (одједном неприкривено) суперрегулисан живот су битно пореметили свакодневницу многима, поготово млађим генерацијама навикнутим на комфор. Нажалост, не можемо знати колико живота ће ова болест да однесе; биће их много вероватно. Али знамо да ће проћи, за три, за шест или можда за 12 месеци. И већина нас ће је се сећати више као мрачне анегдоте него као трагедије коју ћемо опојавати патосом. До тад ће у јавној сфери слабије бити запажени догађаји као онај чија резонанца и даље одзвања 16 година касније, који ће судбински остати да виси над нама и да управља нашим животима дуго пошто прође вирус корона. И да прети да може да нам се понови ако не схватимо да су неке ствари непролазне.

Пре пар дана је била годишњица мартовског погрома. Дивљаштво и бруталност који су тада испољени остаће упамћени не само по свом интензитету, већ и по томе што су се десили пред очима војске људских права, либералних вредности и западне европске демократије. По истом принципу као и ИСИС-ово уништавање Палмире, тог марта 2004. се показало да у постмодерном, квазилибералном друштву бесмисла нема места за ствари које су трајније од успеха, моћи, интереса и богатства. И да једини бог који ће бити толерисан је онај бог на долару.

Цинички звучи кад се употреби реч повод за нешто што не може да се оправда. Албанцима је повод да интезивирају оно што су и до тада радили била вест да су се тројица албанских дечака удавили 16. марта у Ибру у селу Чабра код Зубиног Потока. Одмах су оптужени српски дечаци из суседног села. Каснија УМНИК-ова истрага је показала да је такав сценарио немогућ. Албанцима ипак нису биле потребне никакве истраге већ су одмах дан после кренули да систематски и организовано уништавају све на Косову и Метохији што има српски предзнак. Уништено је 35 споменика културе и православних цркава, 10.000 фресака, икона и осталих црквених реликвија. Из својих кућа је истерано 4.000 људи, 900 је теже повређено. Спаљено је 935 кућа, српских, ромских и ашкалијских. Уништаване су и црквене матичне књиге као сведоци српског вишевековног присуства на КиМ. Погинуло је 28 људи (16 Срба и 12 Албанаца). Уз присуство 23.000 припадника међународних снага, Срби су убијани рафалима, бомбама, снајперским хицима, избодени металним шипкама и спаљивани живи. Да убијени Срби ни мртви неће имати мира показало је невиђено уништавање и скрнављење православних гробља. Уништавана је и УНЕСКО-ва баштина, храмови који су старији од првих историјских доказа о тамношњем присуству људи који су их уништавали. И који би сада да ту исту баштину присвоје као своју и да је, ако то пожеле, опет уништавају. Јер им је (не)реакција КФОР-а дала до знања да ће такви излети бити толерисани као редовне екскурзије, све док се клима главом на налоге који долазе преко океана. Ништа мање охрабрујуће за Албанце нису ни случајеви уклањана сведока Рамушу Харадинају, или бесконачно одлагање оснивања суда за УЧК. Или прегршт појединачних случајева, какав је еклатантан пример ослобађајуће пресуде ЕУЛЕКС-а Флориму Ејупију за бомбашки напад на аутобус код Подујева 2001. године. Или Роланд Бартцеко, немачки плаћеник у УЧК који је данас утицајан члан сајта Квора уместо да је у затвору због постављања бомбе и убијања српског цивила у Приштини 2001. године. И ко зна колико Флорима и Роланда за које ни не знамо има на Косову и Метохији.

Данас су „мир“ и „суживот“ толико често коришћење фразе код свих политичких актера на сцени. Толико су еродирале из контраста њихових прокламованих порука и фактичког стања да су постале орвелијански изокренуте. Неки актери у Србији и патроналистички страни фактори их често користе за дефинисање стања које ће владати на КиМ ако се потпишу „обавезујући споразуми“, разграничења, нормализација односа и сличне химере. Оваква ситуација на КиМ није од 2004. или од 1999. године. Оно, са прекидима, траје најмање од 1878. године. За то време су се промениле империје које царују, државна уређења, идеологије, демографија. Суживот је понекад био могућ, у ретким тренуцима када нема доминације спољног актера. Но, чешће је било управо супротно. Али то не значи да треба одустати од суживота, он је неопходан и морамо га стварати. Све остале опције делују застрашујуће. Јер предавање Космета Албанцима неће довести до суживота. Као што није ни у Албанији Енвера Хоџе. Тамо је српској заједници, која је бројала 40.000 становника, забрањено било чак и право на лично име. Злокобан вирус таквог суживота остаје инкубиран по Балкану чекајући прилику да направи пандемију. И за разлику од вируса корона, много је отпорнији и смртоноснији.

ПАВЛЕ КНЕЖЕВИЋ

ФОТО: НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ

Close
Social profiles