Da li fudbaleri imaju preveliku platu?

Trenutna pandemija izvlači iz svakog čoveka ono najgore – strah. Osim straha, primetna je netrpeljivost, nervoza jer nije nimalo lako biti zatvoren u četiri zida. Sve pohvale idu doktorima i ostalim zdravstvenim radnicima koji daju sve od sebe, ne bi li spasili ne samo ljudski život nego i ceo svet.

Za sada, naša Srbija, iz dana u dan ima sve više zaraženih ali i dalje nismo u ‘crvenoj zoni’. Trenutno su u Evropi najugroženije Italija i Španija. Samo tokom jučerašnjeg dana u Italiji je umrlo nešto više od 600 ljudi zbog korona virusa. Obe zemlje, kao i mnoge druge rade na pronalasku leka koji bi ceo svet izbavio iz ovog sivila.

Međutim, zanimljiva izjava nam dolazi iz Španije. Isabela Garcia Tejerina, španska naučnica i član istraživačkog tima je izjavila: “Date fudbaleru milion evra mesečno, a naučniku 1.800 evra i sad hoćete lek za virus?! Idite kod Kristijana Ronalda i Mesija, pa nek’ vam oni nađu lek!”

Da li su stvarno fudbaleri previše plaćeni?

Današnje vreme je dovelo fudbal u stanje da novac igra glavnu ulogu. Ukoliko neki klub nema novca da parira drugim bogatašima olako će pasti u zaborav. Uzmimo primer iz srpskog fudbala kao idealno oslikavanje. Davne 1990. godine Siniša Mihajlović je potpisao ugovor s Crvenom zvezdom, a Vojvodini je pripalo 1.000.000 maraka. To je bio najskuplji transfer u jugoslovenskom fudbalu. 29 godina kasnije, Crvena zvezda je iz Arisa dovela Matea Garciu za 1.500.000 evra, a omaleni Argentinac nije ni u planovima trenera Stankovića.

Ovo je samo primer iz srpskog fudbala gde su cene mizerne u poređenju sa onima iz svetskog fudbala. Transferi igrača čija vrednost premašuje vrednost svih srpskih klubova zajedno.

Ali ostaje pitanje, da li fudbaleri previše zarađuju?

Španska naučnica je za primer uzela dva trenutno najbolja fudbalera na svetu, ako ne i dva najbolja fudbalera koja su ikada kročila na travnatu podlogu, ali da li se može reći da oni ne zaslužuju to što imaju?

Kristijano potiče iz siromašne porodice, od malih nogu za njega je postojao samo jedan put kojim je hrabro koračao. Sa 14 godina izbačen iz škole jer je gađao svog nastavnika stolicom zbog uvreda na račun njegovog materijalnog stanja. Nakon toga, njegova jedina budućnost je bila u fudbalu.

Poznata je i priča kada je menadžer došao na utakmicu i obećao da će u Sportingovu akademiju voditi onoga ko postigne najviše golova na meču. Ronaldo je postigao prvi, a njegov prijatel Albert Frantrau drugi gol. Kod trećeg gola, Albert je predriblao i golmana ali je dodao Ronaldu koji je postigao gol. Na pitanje Kristijana, ‘Zašto?’ Albert je samo uzvratio ‘Jer si bolji od mene’. Godinama nakon toga, kada su novinari posetili Alberta, videli su da živi u ogromnoj kući, vozi skup automobil i ima sve što ukazuje na luksuzan život, na pitanje ‘Odakle mu sve to, kada fudbal nije igrao?’, Albert je samo rekao ‘Kristijano’.

Ova priča pokazuje koliki je čovek zapravo Kristijano.

Mnogi smatraju kako je biti fudbaler prelako, kako je to ‘posao iz snova’, ali gde je ona druga strana ove priče?

Previše odricanja je prisutno još od najmanjeg uzrasta, kada neko dete mora da pešači na trening kilometrima, da ‘muči’ svoje roditelje ne bi li trenirao nekoliko sati sa svojim timom. Mnogi profesionalni fudbaleri su krenuli iz nemaštine. Havijer Zaneti je pričao kako njegov otac nije imao ni za par kopački, Dani Alveš je jeo golubove ne bi li preživeo, Ričarlisona, zvezdu Evertona fudbal je spasio ulice i zatvora. Diego Forlan je počeo da trenira fudbal jer je svojoj sestri obećao da će joj platiti operaciju očiju.

Koliko bi samo te iste dece volelo da provodi vreme sa svojim vršnjacima igrajući se, uživajući u tim godinama, a oni biraju put fudbalera.

Današnje vreme iziskuje ogromne troškove samo da bi dete treniralo u nekom klubu, dok su deca iz ruralnih krajeva čak i uskraćena za mogućnost treniranja u nekom klubu.

Poput studenata koji uče, ulažu svoj trud u svoju karijeru, provodeći nekoliko sati na dan čitajući, tako i fudbaleri rade sa svojom karijerom. Nebitno da li je u pitanju kiša, sneg, sunce… Oni su napolju, na terenu, stazi i daju sve od sebe ne bi li dočekali svojih pet minuta slave.

U Srbiji, čak su i plate fudbalera u nekom proseku od 1.000-1.500 evra mesečno, što je za takvu profesiju i više nego premalo s obzirom na to kakvom riziku se izlažu. Dovoljan je jedan trenutak, jedna povreda i da se ta karijera završi pre vremena, a šta im ostaje nakon toga? Veliko ništa.

Vratimo se opet na Kristijana Ronalda, iako je već u godinama (35) ima bolju fizičku spremu nego 90% (ako ne i više) trenutno aktivnih fudbalera što dokazuju i priče o kakvoj radnoj etici on raspolaže, mnogi njegovi saigrači su ukazali na to, Benatia, Evra… Samo su neki koji su ostali iznenađeni radom Portugalca. Iako zarađuje ogromne novce, on većinu tih istih para ulaže u svoje telo s ciljem da izdrži napore i nastavi da se bavi onim što najbolje zna.

Humanitarnim akcijama oduševljava ljude širom sveta, donacije koje se mere u milionima evra su samo deo od onoga šta je učinio.

Ronaldo je samo jedan od pregršt fudbalera koji svojim donacijama čine ovaj svet boljim, bez obzira na količinu koju zarade oni zarađuju s punim pravom. Možda, verovatno i jesu cene transfera prenapumpane, ali zarada fudbalera je nešto što im pripada punom zaslugom.

Možda oni ne mogu otkriti lek za bolest, možda ne mogu promeniti ovaj svet i iskoreniti svo zlo koje se u njemu nastanilo, ali mogu pomoći. Fudbaler Atletika Stefan Savić je donirao 50.000 evra svojoj Crnoj Gori, Dejan Stanković je donirao respiratore i novac bolnicama…

Fudbaleri zapravo imaju srce veće nego mnogi ljudi na ovom svetu, samo je svet previše u nekakvoj vrsti ljubomore prema njima, niko ne vidi ono što dovodi do krajnjeg cilja, a lako je suditi na samom kraju.

“Najgore je od drveta ne videti šumu”.

STEFAN LAZAREVIĆ

FOTO: REUTERS

Close
Social profiles