Izolacija: Sati koji oponašaju večnost

Dan šesti. Znam da sam nekada od života tražila mnogo, sada sve bledi. Ostala bih u krevetu, pokrivena od glave do pete, ne bih li se možda tako sakrila od virusa kad već napolje ne mogu da izađem i bežim.

I u ovakvim trenucima nas uspomene mogu podići na noge.

Sećate se svih onih pitanja nakon kojih usledi neprijatna tišina, ne zato što nas je neko uhvatio u neznanju, već zato što nas je stid toga što sebe ne poznajemo dovoljno dobro.

Sigurno vas je neko nekada pitao: Šta voliš da čitaš? Nakon ovog pitanja se neki klikeri odjednom skupe u mom grlu i kotrljaju se, i kotrljaju, a odgovora nigde. Eto prilike da, prvenstveno sebi, a onda i drugima, damo odgovor na ovo naizgled prosto pitanje. Čitajmo, čitajmo, čitajmo!

Čitajmo sve šta nam dođe do ruku, ili u ovo moderno doba mogu slobodno reći – do ekrana.

Sada bar imamo vremena da pročitamo sve knjige ovog sveta. Dobro, nadam se da ovo stanje neće trajati baš toliko dugo… Ali svi vrlo dobro znamo da dovoljno dugo hoće.

Umesto da to vreme trošimo na paniku, nezadovoljstvo drugima, samosažaljenje i umišljanje svakakvih simptoma, uradimo nešto korisno. Hajde da upoznamo sebe!

Izazivam vas da kada se nakon ovoga sretnemo u parku, kafiću, prodavnici, na pijaci, šalteru i ulici, svi umesto pozdrava izgovorimo ime omiljenog pisca.

Slušajmo muziku, jer će nas ona najbolje odbraniti od samoće! Hajde da otkrijemo koji nam je to omiljeni žanr, ali i da pružimo priliku pesmama, za koje smo bili sigurni da nam se neće svideti, da nas iznenade.

Pogledajmo filmove koje smo tako dugo odbijali da odgledamo.

Sećate se kada ste poslednji put planirali da pozovete nekog do koga vam je baš stalo? Svakodnevno razmišljate o njima, kako su, šta rade, ima li šta novo u njihovim životima. Stalno su vam na pameti, ali nikako da ukradete malo vremena od brojnih obaveza koje imate i okrenete njihov broj. Tako smo dugo molili dan da nam pokloni više sati. Molbe su nam napokon uslišene sada kad ovi sati oponašaju večnost.

Život nije stao! Život ne može stati sve dok je borbe u našim bolnicama. Život se nastavlja, makar i u našim domovima. Zar je to toliko loše? Zar su odmor sada samo mora, planine, vile i daleke destinacije? Kuda su nestala ona okupljanja posle večere, zajedničko gledanje omiljene serije ili emisije, društvene igre, pitam se. Toplina doma je uvek bila odmor za dušu.

Okrenimo se sebi i svojim bližnjima! Iskoristimo ovo vreme da se bolje upoznamo, da raščistimo sve za šta do juče nismo imali vremena. I neka vas ne zavara zabrinutost na licu ukućana i drugih ljudi. U ovom trenutku, oči više nisu ogledalo duše. U njima se nazire strah, a to nipošto ne znači da nismo hrabri! Ogledalo naše duše je sada način na koji provodimo vreme u izolaciji.

Toliko smo dugo želeli više vremena, šta nas sprečava da ga prigrlimo sada?!

MARIJA MAVRIĆ

Close
Social profiles