Milan Rakić: Pesnik i diplomata

Milan Rakić bio je srpski književnik, pesnik i diplomata. Rođen je 30. septembra 1876. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a pravni fakultet u Parizu. Po povratku u Srbiju se oženio, a zatim zaposlio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela 1904. godine. Kao diplomata je službovao u Srpskom konzulatu u Prištini, Srpskom konzulatu u Skoplju, Solunu i Skadru.
Rakić se pesmama javio 1902. godine u Srpskom književnom glasniku kao zreo pesnik.

Način rada i disciplinu stvaranja usvojio je od Flobera: bio je zadivljen njegovom stvaralačkom disciplinom, istraživačkim duhom, savršenim stilom. Dugo ga je proučavao, čitao i usvojio njegovu žudnju za savršenstvom:

“Izraziti ono što osećate nije lak posao. Pravi izraz ne dolazi s neba. Treba tražiti, treba pronaći ono pravo, ono odgovarajuće. Znači rad, glačanje, prepravka, traženje.”

Zato nije mnogo napisao (ukupno 64 pesme i nešto pozorišnih kritika), ali najveći deo onoga što je u poeziji stvorio, može da izdrži i najstrožiji kritički sud. Njegovi stihovi i strofe kao da su isklesani od najtvrđeg granita: čvrsti su, nepomerljivi i nepromenljivi- oblikovani su kako valja i bolje kao da nije ni moguće. Posebno neguje jedanaesterac i dvanaesterac, stihove zvučne i glasne, salivene i savršene. Za Rakića to su “jedina dva stiha sposobna za izraz” a “bez jedanaesterca ili dvanaesterca nema prave poezije”, smatra pesnik. Od lirskih oblika najčešći je sonet jer je ogledalo savršenstva i pesničkog majstorstva.

Kritički osvrt:

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. Kopenhagen je inspirisao stihove Večitog putnika; u Rimu je, pogođen sestrinom smrću, napisao Oproštajnu pesmu, koja je objavila i označila kraj njegovog pesničkog stvaranja. Ova pesma je izraz pesnikove svesti o granicama pevanja, o stvaralačkoj disciplini, o dovoljnosti. Nije želeo da se ponavlja, da piše po svaku cenu i time obezvređuje već stvoreno. Oproštajnom pesmom prestaje da peva devet godina pred smrt.

Za života je objavio četiri pesničke knjige: Pesme (1903), Nove pesme (1912) i Pesme (1924, 1936). Prevođen je na francuski, nemački, mađarski, bugarski, ruski, italijanski i engleski jezik. Godine 1934. izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Umro je u Zagrebu od teške bolesti, posle nekoliko teških operacija, 1938. godine.

IVANA TUTUNOVIĆ

FOTO: POEZIJA

 

Close
Social profiles