Upomoć

Upomoć!

 Zarobljena sam.

 Stvarno nemam pojma gde sam.

Molim te pomozi mi.

Ako me čuješ, ko god da si, koje god da ti je boje koža i kojim god jezikom da pišeš ili možda uopšte ne znaš da pišeš, samo priđi.

Umreću ako ostanem još samo malo.

Žuljaju me sopstvene kosti, oči su mi krvave i nokti izgriženi.

Zaključana sam, bez katanca i bez ključa.

Probala sam da vrištim, pokidala sam glasne žice i niko me nije čuo.

Trčala sam, ali samo sam padala poluonesvešćena na istom mestu odakle sam kretala. Udarala sam rukama ali sam samo uzalud stvarala povređene zglobove i bolne modrice. Nesrećna sam ovde.

Uspavljujem se plačem, budim se strahom, jedem sopstvene živce. Izgubljena sam.

I ne znam kako odavde.

Kako se donose dobre odluke.

Sama sam. Potpuno.

I što više razmišljam, sve mi je gore.

Niko me neće.

Nebo me pritiska dole, a zemlja gura gore.

Osećam da će se sudariti u mojoj glavi, a moje beskorisno hladno telo će samo postati koleteralna šteta jednog psihičkog holokausta.

Ne mogu više u ovom mraku.

Pomozi mi, čak iako me se plašiš i misliš da mi nema spasa, čak iako mi ne veruješ.

Samo ne postavljaj pitanja.

Neću da pričam o bolesti, smrti, žrtvovanjima i autoritetima. Dosta su me činili slepom. Moram da se popnem na njih, moram da dohvatim prekidač. Moram da upalim svetlo.

A šta ako sam zaboravila kako se gleda?

Ako sam sad navikla na mrak i samo želim da ostanem senka?

Vidiš da ne znam ni ko sam.

Oslobodi me.

Kaži da će sve biti dobro i da mogu da sanjam snove.

Da mogu da probam da ih ostvarujem, da ne moram da strepim zbog svega.

Kaži da želiš da čuješ kako se smejem i vidiš kako hodam.

Ti, ko god da si, kom god bogu da se poklanjaš ili ne poklanjaš jer si zadrti ateista. Ne zanima me da li sediš ili stojiš dok obavljaš malu nuždu, da li si bos, u sandalama ili čizmama. Čujem da dišeš i da ti srce lupa, isto kao i meni.

Samo hoću da osećam tvoj pogled čak i kad znam da me ne gledaš.

Hoću da me spaseš tim jednim pogledom.

Potraži me i pomozi mi.

Znam da ćeš me lako naći, ja sam svuda, u svima. U tramvajima, restoranima, galerijama, garsonjerama, prodavnicama, firmama, pozorištima, bolnicama, fakultetima, voćnjacima i još mnogim mestima čija se množina završava na ma.

Tako slobodna, a tako zarobljena.

 

 

 

Teodora Petrović

Close
Social profiles