Herman Hese: Stepski vuk, buntovnik i osobenjak (deo prvi)

Još od rane mladosti Herman Hese je znao da će se baviti pisanjem i sve svoje napore usmerio je ka tome. Rođen je 1877. godine, a roditelji su mu bili vatreni protestanti, koji su vrednosti svoje vere uporno pokušavali da prenesu na sina. Ove vrednosti su neprestano stavljali kao prioritet u odnosu na svog sina, a samo jedan primer jeste reakcija njegove majke na vest da je jedan dan pobegao sa časova iz škole za sveštenike u koju su ga poslali. Iako ovo nije ništa neobično za jednog tinejdžera, ona je izjavila kako se taj dan kada je nestao nadala da je poginuo, a ne pobegao iz škole.

Sa 15 godina pokušao je da izvrši samoubistvo, a kasnije se u svojim delima često vraćao na temu samoubica, pokazujući naročito razumevanje njihove psihe. Poznata je i njegova konstatacija kako je pogrešno samoubicama smatrati samo koji se na taj čin usude, jer postoji dosta onih koji žive živote samoubica. U tom periodu razmenio je dosta pisama sa svojim ocem u kojima iskazazuje svoje negodovanje jer su ga smestili u mentalnu ustanovu, a nakon ovoga se njegov odnos sa roditeljima nepopravljivo pokvario.

Dobio je priliku da pohađa lokalnu srednju školu, ali je ipak njegova karijera pretrpela. Počeo je da radi kao šegrt u knjižari. Ipak doživljava književni proboj 1904. godine romanom „Peter Kamencid” i konačno može da živi od pisanja. Oženio se i dobio troje dece, ali ispostavilo se da porodični život ne odgovara njegovom duhu, te se razvodi i odlazi u Šri Lanku i Indoneziju. Ovo je u velikoj meri uticalo na jedno od njegovih najuspešnijih dela, “Sidarta”.
Naredni brak je bio sa Rut Vegner, pevačicom sa kojom je provodio veoma malo vremena. Nakon ovog braka povlači se u sebe u potpunosti, što je opisao u romanu “Stepski vuk”. Ovo delo je najbolje opisalo patnje koje je doživeo posle razvoda, ali i samu njegovu prirodu. Treći brak je trajao do kraja njegovog života, a svoju ženu, Ninu Doblin Auslender, spomenuo je u knjizi “Putovanje na istok”.

Nakon svog povratka iz Azije, željan avanture, prijavio se da bude dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, ali je odbijen zbog problema sa vidom. Ovo je ipak bilo dobro za njega, jer je bio pacifista. „Prijatelji, ne tim tonom“, napisao je nakon izbijanja rata u članku u listu „Neue Züricher Zeitung“, kojim je želeo da upozori nemačke nacionalističke intelektualce da manje polemišu i da budu humani. Zbog ovoga je postao omražen i na kraju se preselio u Švajcarsku.

Njegov odnos sa nacistima je isprva bio čudan, jer je Gebels branio njegova dela, te je on imao dozvolu da objavljuje. Ipak, nakon što je zahtevao da neki delovi romana “Narcis i Zlatousti”, koji se tiču pogroma, ostanu nedirnuti, i on se našao među mnogima na  nacističkoj crnoj listi. Tokom rata je podržao izbeglice iz Nemačke i pružio utočište Tomasu Manu i Bertoldu Brehtu. U svom delu “Sreća” opisao je dobijanje pisma od jedne majke nacistkinje koja je smatrala da svoje sinove mora da zaštiti od jedne njegove knjige: „Ta žena, ukoliko je zaista imala sinove, bez sumnje ih je zaštitila od upoznavanja sa mojom sramnom knjigom, ali od uništavanja polovine sveta, od davljenja u krvi nenaoružanih žrtava, i svega ostalog nije ih zaštitila“.

Ipak, smatrao je sebe za nepolitičnog čoveka. Onima koji su očekivali da će njegov stav protiv Hitlera biti više javan, Hese je odgovorio da je antifašizam jednako izdaja svog ja koliko i fašizam sam: „Kakve to veze ima sa mnom?“, pitao je. „Ja ne mogu promijeniti ništa. Ono što mogu učiniti je da ponudim malo pomoći onima koji, kao i ja, teže u svemu što misle i čine da podriju svu tu prljavu rabotu stremljenja za moći i političkom supremacijom.“

Preminuo je 1962. godine u snu u Montolji, u svojoj 85. godini.

JOVANA JEVREMOVIĆ

FOTO: WIKIPEDIA

Close
Social profiles