Школски вијенац

Не сећам се тачно када је Аки дошао код нас у одељење, ваљда пети или шести разред. Отац му је добио посао у оближњој фабрици па се доселила цела породица. Много наших људи је тих дана одлазило да ради преко па се ослободило доста радних места у граду. Локална власт нам је била неспособна и ужасно лоша али Акијевој породици из неког разлога то није пуно сметало.

У школи је примљен са подозрењем, био је нов и није био нешто пуно симпатичан деци. Како тада нисам био баш најпопуларнији у одељењу, седео сам сам у клупи, па је разредна ставила Акија поред мене. У почетку се нисмо нешто мирисали, нисмо давали један другоме домаће задатке, а било је богами и чарки, поготово кад приметим да и Аки гледа у Кику. А ја сам од првог разреда био заљубљен у Кику, лепу девојку из добре фамилије која је увек мирисала на божурове. Маштао сам кад порастем да је оженим и био сам јако љубоморан кад је неко други гледа. Пошто сам почео брже да улазим у пубертет и да се брже развијам од Акија, тамо негде пред крај осмолетке сам га сатерао у ћошак и питао да ли има какве намере према Кики. Он као из топа све порекне и закуне се да је не гледа никако до другарски. Деловао ми је уверавајуће па нас двојица поправисмо однос потом.

И у средњу школу смо ишли заједно. Са Киком, подразумева се. Како сам се то лето добро држао у феркама са другим школама, прочуло се то и у овој новој средини. Популарност ми је порасла и сви су хтели да седе са мном у клупи. Ја нисам ни могао много да бирам пошто је нови разредни Трајко ставио баш Акија поред мене. Разредни Трајко је многима од нас био као Идол, увек је био дотеран, често је ишао у лов и трудио се да нам буде Друг. Говорио нам је да треба да будемо као браћа и да се другови не продају (чак ни за кајмака кашику). Нама је он био бог, желели смо да нам буде доживотни разредни. Једном смо га сви чекали испред школе кад се враћао са стручног усавршавања из иностранства. Волео је да поклања оцене, поготово Акију, који му је постао миљеник, готово као кумче. Нас остале би умео да избаци са часа (каткад и Голе, необучене); мене најчешће, и то углавном неправедно (мислим да није мирисао мог старог много још откако су били клинци). То ми није сметало да штребам највише, па су ме другари чак и изабрали за председника одељења, што наравно није Трајку било по вољи пуно.

У средњој школи смо се Аки и ја мало зближили па смо почели и да помажемо једно другоме. Мени је ишла историја и српски које сам покушавао да научим Акија, пошто није био нешто заинтересован за то. И техничко сам му пуно помагао, правио сам му макете школа, путева, фабрика и болница. Било је и предмета који су му добро ишли, као географија (знао је добро где је ко на мапи света) и математика (множење поготово). Ја сам те предмете раније савладао па сам их запустио мало. И све је текло (наизглед) складно док није разредни Трајко умро и преселио се у вечна ловишта да тамо лови све фазане и фазанчиће.

Уз сав хаос који је настао у одељењу и који сам покушавао да смирим као председник, Аки је почео свако мало да гледа у Кику. У почетку ми се чинило да је шала, када би он добацивао како би волео да буде његова. Био је познати шаљивџија, па сам толерисао то иако ми није било свеједно. А и имао сам преча посла, нови разредни је био метиљав и није успео да смири ситуацију у одељењу. Директор је претио да ће расформирати наше одељење ако се не смиримо и да ће нас све послати до врага. А до врага нас је послао неки швабо кад се својим трабантом скуцао у нашу учионицу и срушио нам Зид. Нико више није хтео да остане у одељењу и свако је вукао на своју страну и предлагао нека друга одељења. И цела школа као да је подржавала да се расформирамо и охрабривала нас да прихватимо промене. Ми ипак одлучисмо да поделимо мегдан међу собом па смо се до краја године тукли крвнички. У међувремену се Аки све више приближавао Кики, учинило ми се чак да је и за раме хватао. Кика је покушала да ми се пожали но ја сам био заузет тучом са другарима а и батине сам поприлично добијао од целе школе, јер су и друга одељења волела да се умешају.

Таман кад смо се мало смирили, пошто нас некако измирише, Аки је ухватио Кику за гуз, церећи ми се у лице. Попео ми се преко главе па сам га без размишљања патосирао. Нисам у том моменту знао да Аки воли да замота и да заваља по школи. И да даје део зараде директору да овај зажмури. А и да је мало пре тога платио Ацики да га штити. Ацика је био главни силеџија у школи. Већ је у тим годинама постао наркоман па је са својом екипом ишао и узимао паре деци како би куповао доп. Ако му сам не платиш, извео би те на сред дворишта и тукао пред свима, за пример. А сви су га се бојали, па су му многи сами плаћали да не добију по тинтари. Али мени није оставио пуно избора. Пошто сам ударио Акија, Ацика и екипа су ме смарали да му препустим Кику. Моја правдања их нису интересовала, они су одавно знали шта желе и поставили су ми
ултиматум. Пошто нисам хтео да оставим Кику Акију, наредних 11 недеља и један дан сам свакодневно тучен на сред дворишта. Ацика и његове силеџије су ме на сваком одмору тукли, шутирали, чупали, пљували, псовали ми мајку. Снимали су то и слали по школи да застрашују, па нико није скупио муда да ми помогне. Чак ни Рале, са којим сам био добар друг док није почео да се коцка. Он је отприлике у оно време кад се швабо скуцао у Зид изгубио и последњу пару, па се одао алкохолизму. Нонстоп пијан, није могао ни себи да помогне.

После 11 недеља и једног дана малтретирања, пошто ми је и последње ребро избио, одлучио сам да попустим Ацики. Договорили смо се да Аки и ја заједнички будемо са Киком, и да и ја почнем Ацики да плаћам рекет. Аки је једва дочекао и одмах почео све агресивније да напада Кику. Мени су обе руке биле у гипсу и нисам могао да је браним. Драо сам се по школи, молио некога да ми помогне. Понеки у школи су ме уверавали да неће допустити Акију такво понашање и да ће га примирити, али нису радили ништа. А онда је Аки прогласио да је Кика само његова. Одмах су га подржали Ацика и екипа и кренули да смарају по школи и остале да га подрже. Ја то нисам признавао, па сам покушао и ја да окупим екипу истомишљеника. Рале се мало отрезнио па је са још пар другара стао на моју страну. До краја године смо се борили за Кику, свим могућим средствима. Ацика ме је стално притискао, почео да ми нуди паре и друге рибе. Чак су ме и увравали да ћу упасти у њихову екипу сецикеса, „Батинашку Унију“ (како смо је звали), ако попустим Акију. Било је и у мом табору притисака на компромис, неки су ми предлагали да пробамо да разграничимо Кику, да се мењамо Али ја нећу да прихватам никаква полурешења. Не желим да џаба буде моја жртва из оних 11 недеља и једног дана агресије нада мном,

Ускоро ће Матура и факултет. Планирам да и на факсу будем са Киком. Ја је не дам, па ћемо да видимо шта ће да буде.

ПАВЛЕ КНЕЖЕВИЋ

Close
Social profiles