Herman Hese: “Pank verzija Petra Pana” (deo drugi)

Likovi u Heseovim romanima su izuzetno slični, a sama dela predstavljaju svojevrsnu vrstu autobiografije, pa se neretko radnje poklapaju sa poglavljima u njegovom životu. Svi likovi su otuđenici, odbačeni od društva ali i društvo je odbačeno od strane njih. Imaju nisko mišljenje o drugima, smatraju kako su intelektualno inferiorni u odnosu na njih, ali istovremeno nipodaštavaju sami sebe. Oni jesu sam Hese. Ono što je takođe ovim junacima zajedničko jeste to da su, kako je to Adam Kirš lepo opisao, “pank verzije Petra Pana”. Oni odbijaju da odrastu, odnosno da se pokore ustaljenom načinu života koji se nameće odraslima. Preziru „malograđanštinu“ i konformizam koji ona sa sobom nosi i smatraju takav način života najvećom mogućom kaznom.

Ovo je u suštini ono što je neprekidno privlačilo mlade ljude u njegovim delima. Hese se na tu činjenicu osvrtao sa prezirom, pa je isticao da je Stepskog vuka napisao pred svoj 50. rođendan. Ali ta okrenutost samom sebi, buntovnost i odbijanje da se odraste je neprekidno privlačila mlade čitaoce i ponekog starijeg, sličnog samom Heseu.

Nakon njegove smrti, upravo je ova mlada publika održala njegovu popularnost. Isprva se činilo da je on bačen u zaborav, a vrednost njegovih dela se omalovažavala. Ali hipi pokret je stao na put tome. Hese je postao izuzetno značajan i neka vrsta ulaznice u svet kontrakulture. Timoti Liri je savetovao: „Pre nego što probate LSD, pročitajte Sidartu i Stepskog vuka“. Takođe, bend koji stoji iza hita „Born to be wild“ nosi ime po njegovom delu “Stepski vuk” (Steppenwolf).

Nisu svi složni oko značaja njegovog opusa. I za života je uspevao da bude istovremeno priznat i odbačen od strane svojih savremenika, a odnos prema njemu se nije promenio ni dan danas. Ipak, uticaj njegovih dela je neosporiv, a on je 1946. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.

JOVANA JEVREMOVIĆ

FOTO: NEW STATESMAN

Close
Social profiles