Pepova Barsa – fudbalsko savršenstvo

Leto 2008. Još jedna neuspešna sezona Barselone okončana bez osvojenog trofeja. Klub odlučuje da smeni Franka Rajkarda koji ga je samo dve godine ranije doveo na krov Evrope. Kao njegovog naslednika imenuje trenera B tima Pepa Gvardiolu, a svi znamo šta se kasnije dogodilo. Ovo nije tekst koji govori o smeni jednog i imenovanju drugog trenera, ovo je tekst koji govori o ispisivanju istorije jednog kluba i jednog čoveka.

Pep Gvardiola je bivši vezni fudbaler koji je najveći deo svoje igračke karijere, koju je okončao 2007. godine, proveo upravo u dresu katalonskog giganta. Nakon penzionisanja, odlučio je da se oproba kao trener i prvi trenerski posao mu je bio vođenje B tima Barselone. Nedugo zatim, u leto 2008. godine, uprava Barselone, na čelu sa Đoanom Laportom, odlučuje da ga imenuje za trenera prvog tima, ne sluteći da predstoji najuspešnija era u istoriji kluba.

Izuzev te osvojene Lige šampiona, period pre dolaska Gvardiole nije bio baš uspešan i neophodne su bile promene u igračkom kadru kako bi Katalonci ponovo bili u vrhu svetskog fudbala. Generacija sa Ronaldinjom kao liderom tima je postala prošlost, a prvi potez novog trenera je bila upravo prodaja brazilskog čarobnjaka Milanu.

Mnogi su bili iznenađeni odlukom španskog stratega da proda, u tom trenutku jednog od najboljih igrača na svetu, ali Pep je svoju odluku obrazložio činjenicom da želi da pruži šansu Lionelu Mesiju, za koga je smatrao da će biti vođa tima i najbolji fudbaler sveta u godinama koje dolaze.

Nakon što je Mesiju poverio ulogu vođe tima, Gvardiola je u prvi tim lansirao nekoliko igrača iz La Masije, jedne od najboljih omladinskih škola na svetu, među kojima se posebno ističu Serhio Buskets i Pedro Rodrigez. Uz to, Đerar Pike se vratio iz Mančester Junajteda, Dani  Alves je doveden iz Sevilje i sve je bilo spremno za početak Pepove ere.

Gvardiola je bez ikakve dileme najbolji učenik trenerske škole Johana Krojfa, koji je u potpunosti promenio Barselonin DNK i za njega se slobodno može reći da je osnivač čuvene tiki-take, stila igre koji se bazira na visokom posedu lopte, kratkim dodavanjima i izrazito napadačkom fudbalu.

Krojf je Gvardiolu naučio o svemu što ima veze sa tiki-takom. Španac je to dokazao na najbolji mogući način tako što je sve ono čemu ga je legendarni Holanđanin naučio u potpunosti preneo na svoje igrače. Ovaj potez se ispostavio sjajnim i Barselona je eksplodirala kao nikada ranije.

Već u prvoj Gvardiolinoj sezoni osvojena je „Tripleta“. Katalonci su podigli trofeje u prvenstvu i kupu Španije, a po treći put je osvojena titula prvaka Evrope. Na tom putu prikazan je fenomenalan fudbal koji je postao pravi praznik za oči. Barsa je gazila sve pred sobom i ostvarila neke izuzetno ubedljive pobede, među kojima se posebno ističe ona nad Realom u Madridu od 6-2.

Jedina mrlja na ovu sjajnu sezonu je bio revanš polufinala Lige šampiona protiv Čelsija u Londonu. Ovaj meč se smatra jednim od najkontroverznijih u istoriji fudbala, a razlog za to su čudne sudijske odluke Norvežanina Toma Heninga Ovreboa. Naime, Čelsi je vodio sa 1-0 i u nekoliko navrata je bio oštećen za penal. Sudija nije reagovao, Inijesta je u završnici postigao pogodak i Barsa je uz dosta bure prošla u finale u kome je rutinski savladala Mančester Junajted sa 2-0. U ovoj sezoni mnogi igrači su se afirmisali, Mesi je apsolutno opravdao poverenje koje mu  ukazao Gvardiola, postavši najbolji fudbaler tima, a ubrzo i sveta. Ćavi i Inijesta su postali možda i najbolji tandem vezista koji je svet ikada video. Upravo su ova 3 igrača bila stub Gvardioline Barselone. Za to je bio zaslužan sjajni trener koji je čitavom svetu stavio do znanja da je fudbal dobio novog revolucionara.

Njegova dominacija sa katalonskim klubom se nastavila i u narednim godinama, a samo na kratko je uspeo da je prekine Žoze Murinjo i to 2010. sa svojim Interom, eliminisavši Katalonce u polufinalu Lige šampiona.

U tim godinama je Real Madrid bio samo nemi posmatrač dok je Barselona nizala trofeje. Madriđani su želeli to da prekinu angažujući brojna velika pojačanja, posebno se tu ističe Kristijano Ronaldo. Kruna tog ambicioznog projekta Reala je bilo dovođenje Murinja i u Madridu su smatrali da je došao trenutak da moćnu Barsu svrgnu sa trona.

Kako su se samo prevarili.

Gvardiola je sa svojim čarobnjacima Murinja i njegove pulene dovodio do ludila, Ronaldo je bio u senci čudesnog Mesija, a vrhunac Barsine nadmoći je bila surova pobeda u jesen 2010. na Kamp Nou, kada je Real pregažen sa 5-0.

Nakon što je i Murinjo doživeo krah, mnogi su se pitali da li iko može da zaustavi ovu aždaju. Nije se postavljalo pitanje da li će Barselon pobediti, već koliko će golova postići rivalu. Tako su se Katalonci 2011. prosto prošetali do još jedne Lige šampiona, ponovo pobedivši Fergusonov Junajted u finalu. Gvardiola je po drugi put pokorio Evropu i svoj tim doveo do najviše moguće tačke.

Naredne sezone su svi već ponovo videli Barsu na tronu Španije i Evrope, ali je umesto toga usledio pad. Murinjo je konačno dočekao svojih pet minuta i doneo je Realu titulu u Španiji, dok je u Ligi šampiona Čelsi uspeo da se revanšira Kataloncima za bolnu eliminaciju 2009. Ubrzo nakon toga, Gvardiola je odlučio da napusti  Barselonu i to je bio kraj najuspešnije ere u istoriji katalonskog giganta.

Rastanak Barselone i Gvardiole nije mnogo toga dobrog doneo ni klubu, ni samom treneru. Barsa je od njegovog odlaska samo još jednom osvojila Ligu šampiona, dok Gvardiola, vodeći Bajern i Mančester Siti, nikada nije došao ni do finala najelitnijeg fudbalskog takmičenja u Evropi.

Pepova Barsa je prošlost, ali će zauvek ostati upamćena kao jedan od najboljih, ako ne i najbolji tim u istoriji fudbala. Biće potrebno mnogo vremena da bi se pojavio jedan takav tim koji će gledaoce ostavljati bez daha, a rivale naterati da mu se klanjaju. Veliko je pitanje da li će Barselona ikada više biti tako dominantna i uspešna kao sa Pepom, kao i da li će Pep ikada više biti barem približno uspešan sa nekim klubom, kao sa klubom koji mu je dao sve i kome je on dao sve.

RATOMIR ĐUSIĆ

Close
Social profiles