Uroš Tripković: Najmekša ruka Evrope

Koliko se često desilo da svako od nas čuje čuvenu frazu, „Eh da mu nije povreda, daleko bi dogurao“, siguran sam da je previše. Mnogi sportisti pokušavaju da svoje neuspehe prikriju ovom rečenicom, ali retki uspeju u tome. Nasuprot, ovo je priča o jednom košarkašu koji je svoju karijeru završio prerano, a sigurno je da su ga povrede obišle da bi postao jedan od najboljih evropskih šutera ikad viđen na terenima širom sveta.

Partizan je najveće uspehe u Evroligi, osim osvajanja iste pre 28 godina, beležio u prvoj deceniji 21 veka što je krunisao igranjem na Fajnal Foru u Parizu 2010. godine, nažalost ovaj Fajnal For su pokvarili Miloš Teodosić i Džoš Čildres u poslednjim sekundama iako je Partizan bio na korak od finala.

Srbija nakon osvajanja Svetskog prvenstva 2002 godine kreće da beleži rezultate ispod svakog očekivanja, za medalju nismo znali sve do 2009. godine i Evropskog prvenstva u Poljskoj kada se vratio Duda Ivković na mesto selektora.

Razlog zašto pominjem baš ovu ekipu Partizana i baš ovo Evropsko prvenstvo je tema daljeg teksta – Uroš Tripković, koji nažalost nije bio deo ekipe 2010. koja je išla na F4, ali je svejedno ostavio dubok trag u Partizanu.

Uroš je počeo karijeru u svom rodnom Čačku u ekipi Borca, odakle je kao 16godišnjak, još 2002. otišao u redove Partizana gde će steći evropsku slavu.

Svoj debi u Evroligi je zabeležio sa 16 godina i to ni manje ni više nego protiv Reala u Pioniru. Još iz tog perioda i godina koje dolaze, važio je za najtalentovanijeg beka Evrope, predviđana mu je ogromna karijera i možda čak NBA liga.

U jednom intervjuu, Uroš je rekao kako je bilo predviđeno da odradi par treninga s prvim timom pa potom pređe u omladinsku ekipu i tamo nastavi da se trudi i bori za mesto u najboljoj petorci. Međutim, Dule Vujošević je na tih nekoliko treninga video o kakvom se potencijalu radi i rešio je ostaviti ga odmah u prvom timu.

Uroš je tokom karijere ostao sinonim za „savršen šut“, takva mekoća, tehnika izbačaja… Takak spoj nikada nije viđen na terenima širom Evrope, možda se jedino Peđa Stojaković mogao pohvaliti da je bolji šuter nego Uroš.

Tripković je na početku karijere igrao pozicije 1 i 2, da bi nakon dolaska u Partizan prešao samo na 2 i to na insistiranje samog Vujoševića.

To vreme Partizana je krasila jedna akcija koja se igrala specijalno za njega a koja je nosila ime „Krug“, koju kako i sam kaže malo ko može da uradi na način na koji je on to radio. Dupli blokovi za njega, on u punom sprintu prihvata loptu i bez gledanja šutira i u najvećem broju slučaja „cepa mrežicu“. To je bila rečenica koja je dobijala utakmice: „Idemo Krug za Uroša“.

Za te pogotke kako i sam kaže, zaslužno je više faktora. Pre svega, jednostavno to mora biti urođeno u čoveku, taj šut, potom potrebno je šut trenirati svakoga dana. On je nakon svakog treninga s ocem odlazio na koš i šutirao, vežbao je. Kada je došao u Partizan, katkad je morao ubaciti i po 1000 šuteva, došao bi na trening pre svih a odlazio posle svih. Plus, za te pogotke bez gledanja zasluženi su i šutevi zatvorenih očiju. „Šta ima da gledam koš da bi šutnuo, ja znam gde je koš“

Taj šut je bio njegov najveći adut, njegova igra je najviše ličila na jednog od najboljih šutera ikada u NBA ligi, Reja Alena, odnosno u modernoj verziji to bi bio Klej Tompson. Međutim, taj šut je bacio u zaborav sve ostale segmente njegove igre zbog kojih će kasnije doći do ogromnih problema u njegovoj karijeri.

Tripković nije bio tip igrača koji će uzeti loptu, napraviti prodor i postići koš, ne. Njegovo je bilo samo da šutira i u tome je bio perfektan, ali ni taj šut nije mogao da ga služi doveka. Ponekada bi došao loš dan što se i danas dešava šuterima poput Stefa Karija, Badija Hilda… Tada ništa ne ulazi u koš, a igrač ukoliko nema ništa osim tog šuta, biće zamenjen i više se neće vratiti u igru.

Nakon Partizana je otišao 2009. u Huventud, nakon samo godinu dana ide u Unikahu gde polako kreću problemi s povredama. U januaru 2012. napušta redove Unikahe i tada pravi pauzu od 8 meseci, da bi potpisao za Valjadolid.

Tada je shvatio i problem svoje igre i krenuo je da trenira s loptom malo više, krenuo je da širi svoj spektar mogućnosti u toku same igre, pored šuta krenuo je češće da uzima loptu, dribla, probija
Što mu je nakon samo dva meseca donelo ugovor u Fenerbahčeu.

Međutim, njegova sreća nije dugo trajala jer je Fener raskinuo ugovor s njim leta 2013. godine. On potom prelazi u italijanski klub, Kremonu, gde u januaru doživljava novu povredu i raskida ugovor s Kremonom odmah u januaru 2014. godine. U oktobru iste godine je odlučio da kaže zbogom košarci jer kako je izjavio „Oseća bol u igri koji mu nimalo ne prija“.

Tripkoviću su stradale hrskavice, kukove je operisao i još mnogo loših stvari ga je pratilo kroz karijeru, nakon svake povrede i oporavka imao je kratke periode kada je trenirao i igrao bez bola, ali bi se bol vratio ponovo. Kada mu je ponovo stradala hrskavica, doktori su rekli da će nakon operacije ponovo doći bol kad-tad.

Tada se Uroš odlučio povući iz košarke sa samo 27 godina, prerano za jednog ’šuterskog umetnika’.

Sada Uroš živi daleko od publiciteta, daleko od očiju javnosti. Nakon karijere je kupio zemlju i počeo je uzgajati, ni manje ni više, nego – Borovnice.  To je ono što sada voli, što ga čini srećnim kako i sam kaže.

Jedna utakmica po kojoj će sigurno ostati poznat u široj košarkaškoj javnosti je meč kada je postigao čak šest trojki protiv Real Madrida 2008. godine.

Uroš Tripković će ostati poznat po svojoj mehanici šuta, pamtiće ga tereni, mrežice koševa i veliki deo navijača Partizana samo po lepim stvarima, a mnoga deca danas će poželeti meku ruku kao što ju je imao nekada Uroš. Mogao je mnogo više to je sigurno, samo da nije bilo povreda, ali svakako je imao jednu lepu karijeru i ono najvažnije postao je miljenik svojih navijača.

STEFAN LAZAREVIĆ

FOTO: BLIC SPORT

Close
Social profiles