Miroslav Antić – Besmrtni književnik 20. veka

“Sad vidiš šta je čuperak plavi kad ti se danima mota po glavi” kaže čuveni Mika Antić u svom “Plavom čuperku”, knjizi koja je obeležila književno nebo 20. veka.

Miroslav Antić rođen je u Mokrinu, naselju nadomak Kikinde, a živeo je u Novom Sadu. U rodnom Mokrinu završio je osnovnu i srednju školu, a studije je upisao u Beogradu. Studirao je ruski i češki jezik. Bavio se novinarstvom, režijom, pisanjem, slikarstvom.

Raša Popov je za Antića rekao sledeće: “On je bio višestruki talenat. Bio je talentovan za poeziju, bio je talentovan za dramu, jedna drama mu je prevedena na francuski. On je bio reditelj, i u pozorištu, ali kao filmski reditelj on je proizvodio beskompromisna, slobodoumna dela. Miroslav Antić je morao da bude i buntovnik”.

Malo je poznato da je upravo Miroslav Antić napisao “Neke davne zvezde”, pesmu koja je predstavljala Jugoslaviju na Evroviziji 1961. godine. Pesmu je otpevala Ljiljana Petrović, a komponovao Jože Privšek.

Prva Antićeva pesma koja se zove “Majka” objavljena je 1948. godine u časopisu “Mladost”, a prvu knjigu pesama “Ispričano za proleća” objavio je dve godine kasnije.

U jednom prilogu Antić je ispričao jednu anegdotu iz detinjstva vezano za njegovu prvu pesmu. Naime, kada je bio treći razred osnovne škole, on je prepisao jednu pesmu Desanke Maksimović i potpisao je kao svoju. Mnogi su tada pričali da će on biti veliki talenat za pisanje i, kako sam kaže, živeo je od te slave čitav treći razred. Na kraju školske godine, iako nije bio odličan đak, dobio je jednu knjigu koja se razlikovala od knjiga koje su dobili ostali odlikaši. To je bila knjiga Desanke Maksimović u kojoj se nalazila upravo pesma koju je on prepisao. To je bio znak da je učitelj ipak uvideo da pesma nije bila njegova, te mu je na ovaj način skrenuo pažnju da to više ne radi.

Poveden ovim iskustvom, Antić govori da je bolje napraviti jednu igračku makar i od krpica. Zbog tog događaja smatra da je posebno zadovoljstvo napraviti nešto svoje.

Kada je jednog jutra slušajući Radio Beograd čuo da jedan dečak recituje njegove pesme,rekao je: “Meni je vrlo drago što sam doživeo danas da neko drugi od mene prepisuje. Mislim da je najveća sreća čovekova kad od njega kradu, kad ima, a ne kad neko krade od drugih, kad nema”.

Budući da je jako voleo Novi Sad, na Petrovaradisnkoj tvrđavi je od tadašnja dvadeset dva ateljea, jedan pripadao njemu. Mnogi tadašnji umetnici su tu imali svoj atelje među kojima je vajar Pavle Radovanović, slikar Miša Nedeljković, arhitekta Mirko Krstonošić i mnogi drugi. Zanimljivo je to što su dva ateljea predstavljala tzv. hotel za pse koji je podigla Uprava Varadina. Na pitanje zašto da psi i umetnici dele isti prostor, dobili su odgovor da umetnici liče na pse i da su poprilično lajavi.

Književni rad Miroslava Antića veoma je šarenolik. U svojim pesmama za decu naglasak stavlja na dečiju neposlušnost i roditeljski odnos prema deci. Kroz svoje pesme se obraća deci i vraća se u svet snova. U nešto kasnijim radovima bavi se đačkom ljubavlju gde je svakako najpoznatija pesma “Plavi čuperak” po kojoj je ovaj pesnik postao nadaleko poznat.

Iako ga je pesma “Plavi čuperak” proslavila, Antić nije bio preterano srećan jer ga ljudi znaju samo po toj knjizi i istoimenoj pesmi. Umeo je da kaže da je i osim ove knjige napisao još 13 knjiga od koje su neke mnogo bolje od “Plavog čuperka”.

U svojoj zbirci pesama “Tako zamišljam nebo” nalazi se “Besmrtna pesma” koja se nalazi na samom kraju knjige. Ova pesma je poslednja od trideset jedne pesme, ali simboliše novi početak.

Pesma se sastoji iz četiri dela, a tema pesme je besmrtnost Antićeve duše.

Antićeva poslednja želja bila je da mu na sahrani pročitaju “Besmrtnu pesmu”. Napustio je ovaj svet prerano, u 54.godini života. Kroz svoj književni, slikarski, filmski doprinos, ovaj “višestruki talenat” kako ga je svojevremeno nazivao Raša Popov ostaće besmrtan za današnje i za sve buduće generacije.

PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al’ ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.

To nije moj čuperak plavi
već jedne Sanje iz šestog “a”.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš.
Pa malo-malo pa…pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš – a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje. I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka – pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

ALEKSANDRA RADOVANOVIĆ

Close
Social profiles