Turobna svakodnevica jednog sela

U malenom selu sa nepunih 1.000 stanovnika ovih dana je zavladala panika. Karantin je kao onaj „sneg“ iz narodne poslovice koji nije „pao da pomori svet, već da svaka zverka pokaže svoj trag“.

Na pedesetak kilometara od glavnog grada, čitaj „najvećeg plastenika korona virusa“, maleno selo živi svoju turobnu svakodnevicu. Orijentisano ka belom gradu, što zbog studenata, što zbog raznih pijaca po blokovima, sada se pretvorilo u malenu baru iz koje svašta gamiže. Prvo su izgmizali prevaranti, naravno. Još se preko „Crvenog krsta“ nisu skupili volonteri u call-centru, ni za nabavke namirnica starim i nemoćnim licima a neki su već ovajdili te stare, što za pare za namirnice koje nisu ni videli, što za krađe alata i raznih drugih potrepština. Pravi volonteri su onda danima ubeđivali svoje komšije ili bar poznanike da nisu tu zbog prevara već zbog prave pomoći, da će im dostaviti račune, vratiti kusur i tome slično. Pa sledeći dan to isto ponavlja druga, nesrećna volonterka, pošto se dve volonterke smenjuju na dosadašnjih 16-17 korisnika.

Spiskovi se pišu, precrtavaju, dodaje se na njih pa se oduzima, onda malo da platite račune, pa po lekove. E tu se rađa peripetija broj 2. Peripetija broj 1 je to što maleno selo Subotište ima samo jednu prodavnicu. U nju može da uđe troje kupaca, ostali čekaju maskirani kao nindža kornjače. Ne zna se ko se kome javio, ko kome nije, jer svako zna svakoga pa se svako svakome javlja. Ili ne javlja, u zavisnosti kakvu masku nosi, neke propuštaju zvuk, druge ne. Mada neki zbog maski ni ne čuju ni ne vide. A najstariji, oni do 65 godina, imaju i ešarpe, kape, marame, kapuljače i ostalu ratnu opremu. Avaj, kada ta nesrećna volonterka uzme minimum pet korpi za razne potrepštine , puni ih prateći spisak, ispred je bar 10 ljudi psuje jer zadržava red. Čim jedna osoba izađe iz prodavnice druga tek onda ulazi. Svi odahnu kada se ta kupovina završi, računi i kusur spakuju u pregršt torbi, pa konačno razvrsta korisnicima sa sve dnevnom štampom.

Tada kreće peripetija broj 2. 

Kada su naši stari doručkovali sledi plaćanje računa. Pošta radi samo utorkom i četvrtkom, tako da teško onoj čiji je red tada. U poštu, natopljenu alkoholom, asepsolom ili ko zna čime, ulazi samo jedna osoba koja plaća trista računa. Onda na scenu stupa volonterka, plaća trista svojih računa, zatim trista računa svojih korisnika. Uredno im vraća otcepke, kusur i kese u kojima su računi bili smešteni.

Tada sledi peripetija broj 3 – lekovi.

Apoteku selo nema, nema čak ni poljoprivrednu pa zato svi idu u sledeće mesto, Pećince, koje je i opštinsko mesto. Tamo čeka u redu bar pola sata, prskaju ga alkoholom i tek tako naprskanog puštaju da tako ponaosob kupi pune kese lekova. Onda časkom trkne da im uzme osmosmerke jer taj broj „Oktopoda“ još nije stigao u njihovu prodavnicu.

Onda ta ista volonterka ide u call-centar gde dežura po četiri sata, rešava probleme, kontaktira druge volontere, piše izveštaje.

Sreće se svakoga dana sa ljudima koji nemaju osećaja, koji je ne propuštaju preko reda iako znaju da ima po par spiskova za stara lica, sa ljudima koji se pitaju ko ihje postavio, zašto i koliko su plaćene. Korisnici idu od prijatnih ljudi koji ih zahvalno očekuju sa spiskovima i torbama, zadovoljni i presrećni što ih se neko setio, te iste osobe žele da ih usvoje, ali kada ovo prođe da se ne bi zarazili, preko onih kojima je drago što će pored nabavke imati sa kim i da popričaju o mukama i brigama, do onih koji ih gledaju podozrivo iako ih poznaju, znaju da rade sa osobama sa poteškoćama u razvoju, znaju da su sada volonteri „Crvenog krsta“ ali ne mare jer im zagađujete prostor koji oni sada nemaju sa čime da definfikuju i plaše se da ćete pobeći sa njihovim novčanicama, namirnicama i kusurom. Naravno da se brane osmesima, lepim rečima i strpljenjem.

A kada stignu kući čekaju ih njihove radne obaveze, kućni ljubimci, ručkovi i kolači. Ali se na kraju dana ipak osmehnu, drago im je što su učinili dobro delo. Delom i zbog toga što je sutra novi dan, a tada ide druga volonterka. Da se bori, dok je slobodna bodri u mislima, ispijajući jutarnju kafu na miru.

Nastaviće se…

NIKOLINA NIKOLIĆ

Close
Social profiles