Poetska pravda

Bez fudbala smo već mesec i po dana. Svi mi koji ga iskreno volimo jedva čekamo dan kada će se lopta ponovo zakotrljati na terenima širom Evrope i sveta. Jedva čekamo da ponovo uživamo u čarolijama Lionela Mesija, Kristijana Ronalda, Nejmara i mnogih drugih. Do tada ja, kao i većina ostalih, koristim priliku da se prisetim brojnih velikih mečeva koji će zauvek ostati u sećanju svim obožavaocima najvažnije sporedne stvari na svetu.

Jedan od takvih mečeva sam nedavno pogledao. Reč je o revanšu polufinala Lige šampiona 2012. godine, u kome su se sastali Barselona i Čelsi. Većini je već dobro poznato kultno polufinale iz 2009. na Stamford Bridžu. Pregršt, najblaže rečeno spornih odluka sudije Ovreboa su u ogromnoj meri uticale na Barsin prolazak u finale i kasnije osvajanje Lige šampiona. Trenuci kada Balak juri Norvežanina i Drogbino urlanje u kameru su te večeri ušli u legendu.

Barselona je postala „persona non grata“ za Plavce koji su želeli da se što pre osvete Kataloncima. Tu priliku su dobili tri godine kasnije. Barsa je u tom trenutku bila branilac titule i najdominantniji tim na svetu, dok Čelsi nije imao baš zapažene rezultate i na jedvite jade se dokopao polufinala. Zbog velike razlike u kvalitetu, svi su već videli španski tim u finalu i Englezima su se davale veoma male šanse.

Međutim, u prvom meču polufinala u Londonu, Čelsi je uspeo da savlada prvaka Evrope. Tadašnji trenerPlavaca Roberto Di Mateo se odlučio za totalnu defanzivu i vrebanje šansi iz kontranapada. Jedan takav je usledio u završnici prvog poluvremena, Lampard je ukrao loptu Mesiju na sredini terena, proigrao Ramiresa, ovaj Drogbu i Čelsi je poveo. U nastavku su gosti dominirali i stvarali šanse, ali odbrana Čelsija je izdržala i stečena je minimalna prednost pred revanš na Kamp Nou.

Iako je londonski tim slavio u prvoj utakmici, Barselona je i dalje bila favorit za prolaz u finale. Revanš je počeo strahovitim napadima Katalonaca, šanse su se ređale jedna za drugom, a igrači Čelsija su bili na ogromnim iskušenjima. Ofanziva Barse je urodila plodom u 35. minutu, Buskets je postigao gol i Čelsijeva prednost iz prve utakmice je anulirana.

Samo tri minuta kasnije, Džon Teri dobija direktan crveni karton i Plavci ostaju sa igračem manje, što je Barselona iskoristila i golom Inijeste u 44. minutu je stigla do 2-0.

Kada se činilo da je sve gotovo, usledio je šok na prepunom Kamp Nou. Lampard je poslao sjajnu loptu prema Ramiresu, a Brazilac fenomenalno lobovao Viktora Valdesa za 2-1. Na startu drugog poluvremena je dosuđen jedanaesterac za Barselonu i Mesi je imao ogromnu šansu da svom timu ponovo donese rezultat za finale. Ipak, Argentinac pogađa prečku i ostalo je 2-1.

Kako je drugo poluvreme odmicalo, tako su svi navijači Barselone bili sve nervozniji. I dalje su se ređale šanse pred golom Čeha, ali rezultat se nije menjao.

I onda u 91. minutu Fernando Tores izlazi sam pred gol Valdesa i donosi Čelsiju izjednačenje i prolazak u finale. Na taj način Čelsi je uspeo da se osveti Barseloni za nepravdu koja mu je načinjena, a eliminicija Barselone je simbolično obeležila kraj Gvardioline ere na klupi katalonskog kluba.

Čelsi je kasnije u finalu, ponovo igrajući veoma jaku odbranu, savladao Bajern u Minhenu posle boljeg izvođenja penala i po prvi put postao šampion Evrope, a ujedno je i grad London po prvi put dobio osvajača najelitnijeg fudbalskog takmičenja u Evropi.

Ipak, ono što je Čelsi dokazao celom svetu, a pre svega Barseloni, je to da se sve u životu vraća. Kad tad.

RATOMIR ĐUSIĆ

 

Close
Social profiles