Bio jednom jedan Inter

22.5.2010. Ovaj datum će svaki navijač Intera pamtiti do kraja života. Te večeri na stadionu „Santijago Bernabeu“ u Madriru, Inter je osvojio treću titulu prvaka Evrope i kompletirao savršenu sezonu, osvojivši pre toga Seriju A i kup Italije. Ipak, ono što je najvažnije, Inter je te večeri konačno skinuo prokletstvo koje ga je pratilo decenijama i potvrdio da je jedan od najvećih klubova na svetu.

Upravo na današnji dan se navršava ravno decenija od najvećeg uspeha u istoriji italijanskog klupskog fudbala. Inter je postao prvi klub iz te zemlje koji je u jednoj sezoni objedinio tri najvažnija trofeja.

Heroj tog uspeha je bio fantastični Žoze Murinjo, ali čovek koji je apsolutno najviše zaslužio trofej Lige šampiona jeste čuveni predsednik milanskog kluba Masimo Morati. On je rukovodio Interom od 1995. pa sve do 2013. Od prvog dana je počeo da ulaže enormne sume novca za dovođenje igrača. Boje „neroazura“ su branili asovi poput Ronalda Fenomena, Luisa Figa, Roberta Karlosa i mnogih drugih, ali trofeji su godinama izmicali iz ruku.

Inter je na titulu prvaka Italije čekao još od 1989. Bio je godinama u senci Juventusa i Milana, koji su imali zapažene rezultate, kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni. Međutim, prekretnica u istoriji Intera se dogodila 2006. godine, kada je nakon dobro poznatog skandala Kalčopoli, Juventus izbačen u Seriju B, a Milan je narednu sezonu počeo sa bodovnim minusom. Interu je pripisana titula iz 2006. i od tada počinje dominacija tima sa stadiona „Đuzepe Meaca“. Trofeji u Italiji su počeli da se nižu pod vođstvom Roberta Manćinija, ali su rezultati u Evropi izostali. Upravo zbog toga, Italijan je postao bivši, a Morati je napravio možda i najbolji potez u istoriji kluba, angažovao je Žozea Murinja.

Portugalac je, iako vrlo kontroverzan, donosio trofeje gde god se pojavljivao i u Interu su verovali da je baš Posebni taj koji će im doneti Ligu šampiona.

U prvoj sezoni je odbranio titulu u Seriji A, ali rezultat u Ligi šampiona je ponovo izostao i u leto 2009. započet je potpuni remont ekipe. Murinjo se oslobodio nekolicine igrača, a na veliko iznenađenje, klub je napustio Zlatan Ibrahimović. Šveđanin je prodat Barseloni za 45 miliona evra, a put Milana je krenuo i Samuel Eto. Novac od prodaje Ibre uložen je u dovođenje Dijega Milita i Tijaga Mote, a šlag na tortu bilo je angažovanje Veslija Snajdera.

Inter te sezone nije blistao i niko nije očekivao da pored moćne Barselone može da uradi nešto. Ipak, nakon tog polufinala protiv Katalonaca se rodio veliki Inter. Prvi meč na Meaci je završen pobedom domaćina od 3-1 i to je bio taktički jedan od najboljih mečeva koji je vodio velemajstor za nokaut takmičenja Murinjo.

Uoči revanša na „Kamp Nou“, Barsa je i dalje važila za favorita, ali granitna odbrana Intera je uspela da izdrži strahovite napade Mesija i drugova. Mnogi će reći da je  presudan momenat u revanšu bio kada je Murinjo ubedio Etoa da igra desnog beka, jer je Inter bio na terenu sa igračem manje. Kasnije je kamerunski fudbaler izjavio da bi tako nešto uradio samo za Murinja i to je bio dokaz o tome kakav je odnos Posebni imao sa igračima. Barselona je dala jedan gol, ali to nije bilo dovoljno i Murinjo je doživeo najdraži poraz u karijeri.

U finalu je Inter igrao protiv Bajerna. Pre toga je već osvojio duplu krunu u Italiji, ali je i tim iz Minhena isti uspeh ponovio u Nemačkoj. Murinjo je ponovo taktički nadmudrio rivala, Bajernu je prepustio inicijativu i šansu čekao iz kontranapada. Dva takva su bila dovoljna da Dijego Milito postigne dva gola i donese Interu titulu prvaka Evrope posle 45 godina. Inter je tako postao jedan od retkih klubova koji su uspeli da osvoje „Tripletu“. To je za rukom pošlo samo još Ajaksu, Seltiku, PSV-u, Mančester Junajtedu, Bajernu i Barseloni (dva puta).

Taj trijumf je bio labudova pesma italijanskog fudbala. Od tada je samo Juventus igrao finale u dva navrata i nije imao šanse protiv Barselone i Real Madrida.

Iako već godinama nisu u vrhu, Italijani će se sigurno jednog dana vratiti još jači, ali ova Interova titula će zauvek ostati upamćena kao najvažnija u istoriji kluba, a možda i najvažnija u istoriji italijanskog fudbala.

RATOMIR ĐUSIĆ