“Pomrčina pritisnula naše dane”

Godinu smo započeli sa saznanjem da jedna Sonja Savić neće dobiti ulicu u svom rodnom gradu, uprkos svoj umetničkoj vrednosti njenog rada, jer, kako tada rekoše, ne predstavlja dobar uzor za mlade. Tada su mnogi pomislili kako je ovo izuzetno nizak udarac za kulturu, ali se niko nije preterano iznenadio. Ne može se poreći da ova degradacija kulture traje već izuzetno dugo i da je ovo samo još jedan udarac u nizu. Ipak, bilo je teško ne iznenaditi se nakon saznanja da će poezija Desanke Maksimović biti izbačena iz udžbenika za srednje škole.

Članovi komisije Zavoda dugo su razgovarali o najzrelijoj zbirci Desankine poezije “Tražim pomilovanje” i zaključili da se “vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj”. Ipak, razmatrajući zahtev Zadužbine, predložili su da se zbirka nađe u programu za prvi razred gimnazije, uz zaključak da bi “na ovaj način zbirka našla svoje pravo mesto kao odjek književne epohe srednjeg veka”.

Teško je izraziti na koliko je nivoa ovo pogrešno. Čak i ukoliko odbijate da poverujete kako se mnoge stvari čine namerno radi zaglupljivanja naroda, nekako se ne možete odupreti osećaju da je ovaj potez učinjen upravo sa tom namerom. U ovom trenutku možemo zaključiti samo da nas vode ili izuzetno pametni ljudi sa lošim namerama ili budale koje misle da čine sve u javnom interesu. Možda treba naglasiti ovde kako ovo nije prva, slobodno možemo reći loša odluka pri reformisanju gimnazija.

Poezija Desanke Maksimović ima neku nevinu i dobroćudnu notu, kao što je imala i ona sama. Ta čednost i smernost koji je krase su upravo suprotni onome što današnje vreme slavi, a vlast finansira. Kroz razne faze razvoja mlade duše Desankina poezija nalazi mesto i način da im se obrati: u ranim danima ih uči ljubavi prema prirodi i svetu, a kasnije ih upoznaje sa čarima mladalačke ljubavi, da bi na samom kraju pothranila ljubav prema otadžbini, ali na onaj način koji isključuje mržnju prema drugima i ostavlja samo poštovanje prema precima. Može se zaključiti kako je do sada ona bila izuzetno lepo raspoređena u toku obrazovanja i da nije bilo potrebe za ikakvom promenom.

Već u prvim časovima petog razreda jedne osnovne škole u Čačku moje odeljenje je bilo suočeno sa važnošću njene poezije. Svi koji nisu naučili pesmu „Pokošena livada“ morali su da je recituju pred početak svakog časa do kraja školske godine. Nije bilo bitno da li taj dan imamo pismeni, test, ili jednostavno predavanje, časovi su počinjali sa tih devet učenika ispred table koji jedan za drugim govore njene stihove, jer se Desankina poezija mora znati. Možete misliti da se niko nije usudio da dođe nepripremljen kada smo u kasnijim razredima bili jasno upozoreni na umetničku vrednost Dučićeve poezije, a naročito pesme „Podne“. Njena poezija jednostavno ima posebno mesto u srcima ljudi, nezavisno od toga u kakve odrasle izrastu, jer je to poezija jedne čiste mladosti.

Jednako je tužna reakcija koja se kod jednog broja ljudi javila kao odgovor na žalbu javnosti zbog ove odluke. Oni smatraju kako je licemerno sada govoriti o poeziji, s obzirom na to da živimo u ovakvom vremenu i koliko smo na nju zaboravili, tako da je ova odluka samo izraz onoga što smo odavno sami uradili. Ipak, dok se ovaj argument možda može primeniti na slučaj Sonje Savić i mnogih drugih, ovde je reč o obrazovanju. A, ukoliko smo zaboravili, obrazovanje je tu za nove generacije, ne za one koje su kroz njega prošle i koje možda iz istog nisu izvukle najbolje što su mogle. Svim mladima treba dati šansu da se sa poezijom poput Desankine upoznaju, pa makar i ne sledili kroz život njene lekcije ili se jednoga dana odrekli poezije. Ukoliko bi obrazovanje zaista postalo izraz vremena u kome ljudi žive, u bilo kom trenutku u istoriji, takve stvari poput napretka jednostavno ne bi bilo.

Što se tiče izjave kako bi mladi možda pogrešno shvatili njenu poeziju, ovo zaista nije iznenađujuće. Neko je jednom rekao da decu treba tretirati kao onakve odrasle kakvi želite da postanu. Ukoliko je to jedna nemisleća gomila, onda je ovo svakako pravi način za to. Uostalom, možda je ova mladalačka poezija previše za njih, isuviše je čedna i ne uklapa se sa vremenom u kome žive, zaista bi im bila neshvatljiva. Možda u udžbenike treba ubaciti onu Disovu, „Naši dani“. Ne sumnjam da bi im ona bila u potpunosti razumljiva.

JOVANA JEVREMOVIĆ

FOTO: OZONPRESS

Close
Social profiles