Protesti kratkog daha

U utorak, 7. jula, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je zabranu okupljanja za više od pet osoba i novi višednevni policijski čas. Gotovo iste večeri, skupilo se mnogo više od pet osoba ispred Narodne skupštine sa ciljem da izraze nezadovoljstvo zbog novih mera.

Na društvenim mrežama širila se rečenica – SRBIJA JE USTALA. Veliki broj građana rekao je „NE“ ponovnom zatvaranju naročito nakon održanih utakmica, izbora, proslava… Sa razlogom.

Na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću gledali smo scene iz kojih je isijavala „pobeda nad koronom“ (kao i pobeda od 60 odsto glasova, odnosno 188 mandata za vladajuću SNS). Baš tih dana pojavilo se i istraživanje BIRN-a o stvarnom broju obolelih i preminulih zbog infekcije izazvane virusom COVID-19.

Okupljeni su zbog toga, kao motiv za dolazak na protest, naveli prikrivanje podataka o zaraženima, ugrožavanje zdravlja organizovanjem javnih skupova i slično. I jesu bili ljuti.

Međutim, svoju „ljutnju“ izrazile su i desno orijentisane grupacije. Njihovi razlozi nisu baš imali veze sa virusom. Pitanje Kosova je, čini se, za njih glavno pitanje zbog kog treba „krenuti na državu“.

I krenuli su, upadom u dom Narodne skupštine. Došlo je do sukoba sa policijom, krvavih glava, polomljenih nogu, ruku. Scene koje su usledile su, prema ocenama analitičara, vratile Srbiju u devedesete.

Sa ogromnim količinama suzavca pojavili su se i zaključci o tome da su na protest stigli i odredi specijalno organizovani da izazovu nerede. Tu sumnju dodatno je potkrepila i informacija da su baklje i nemiri počeli maltene u istom trenutuku i u Beogradu, i u Novom Sadu i Nišu.

Slična situacija bila je i naredne večeri, kada su počeli i napadi na novinarske ekipe.
Treće okupljanje proteklo je relativno mirno uz parolu „SEDI, NE NASEDAJ“. Time je određeni broj građana, kako je rečeno, hteo da napravi razliku u odnosu na one koji dolaze sa namerom da izazovu nerede. Bilo je i tada pokušaja da se obori parola, a podigne „ustanak“, ali je ipak sve prošlo bez većih incidenata.

Zatim je usledila još jedna malo nemirnija noć. Kamenice i hapšenja su buknula u jednom trenutku, kao da je neko pritisnuo dugme.

Građani su u sve manjem broju dolazili do platoa ispred parlamenta. Sva pažnja je usmerena ka ophođenju policije prema demonstrantima, nasilnim i nenasilnim. Nadležni su izašli sa izjavama da će biti ispitano da li je bilo prekomerne upotrebe sile.

Na drugoj strani, brojne nevladine organizacije i mediji krenuli su akciju pomoći povređenima, kako skretanjem pažnje javnosti, tako i podnošenjem krivičnih prijava.

Sedmi dan je obeležilo nekoliko stotina građana, nakon što je manji protest održan ispred Centralnog zatvora zbog, prema navodima opozicionih stranaka i njihovih pristalica, nepravedno pritvorenih.

I samo se nametnulo pitanje – šta se desilo sa protestima? Gde je nestala ona euforija koja je možda bila jača na društvenim mrežama nego u realnosti? Da li su ih razbili provokatori i ubačeni elementi, narativ režima i prorežimskih medija o stranom uplivu i nekolicini nasilnika iz opozicionih redova, nedostatak organizacije, neartikulisanih zahtevi, sukob levice i desnice?

Izgleda da ima svega pomalo i stiče se utisak da bi nezadovljstvo moralo drugačije da se manifestuje. Možda bi trebalo početi baš od tih zahteva koji su nakon prve večeri i negodovanja zbog policijskog časa, brzo pali u senku. Ti zahtevi bi mogli da budu u srži jedne ozbiljne organizacije, a samim tim i grupe koja bi ih predstavila i sprovela u delo.

I vrlo je moguće da će neko, posle ove epizode, na taj način pristupiti promenama. Ono što je sigurno jeste da su oni koji su to hteli, pristupili manjkavostima demonstracija, te ih okrenuli u svoju korist.

TIJANA ĐORĐEVIĆ 

FOTO: N1

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close
Social profiles