Najvažnija borba u zemlji Srbiji

Prethodnih nedelja, čitavu zemlju ujedinila je jedna borba – „Za Sofijin prvi korak“. Naime, devojčica boluje od veoma retke bolesti, spinalne mišićne atrofije. Da bi se izlečila, bilo je potrebno da se u veoma kratkom periodu sakupi ogromna suma novca kako bi u Americi dobila lek koji joj je neophodan. Srećom, novac je prikupljen i Sofija i njeni roditelji su dobili šansu za bolje sutra. Kao i mnogo puta do sada, pomoć je prikupljana SMS porukama ili donacijama jer država to nije mogla da im pruži, a roditelji nisu imali dovoljno sredstava za tu borbu.

Nakon veoma kratkog perioda, u medijima se pojavila vest o Lani, devojčici koja boluje od iste bolesti. Takođe, u Srbiji postoji još četvoro dece koja imaju tu bolest, a koja su mlađa od dve godine, što znači da bi i oni mogli primiti spasonosni lek idobiti svoju šansu.

Solidarnost ljudi koji su na bilo koji način doprineli Sofijinoj pobedi je za svaku pohvalu, ali pitanje je koliko još dece ima u Srbiji kojima je potrebna pomoć da bi dobili svoju najvažniju bitku. Zbog toga je moje pitanje, kako to da imamo dovoljno novca za ko zna kakve gluposti od preslagivanja kocki na Trgu republike, gondole, nacionacionalnog stadiona, Beograda na vodi, do plaćanja subvencija raznim firmama koje su igrom slučaja, u nekoj pomalo sumnjivoj vezi sa stranačkim funkcionerima, itd… Dakle, novca ima ali način na koji se on troši je, najblaže rečeno, pogrešan.

Zbog čega ova država nije u stanju da svojim građanima obezbedi sredstva zalečenje? Zbog čega svako ko boluje od neke teške bolesti mora doći do medija imoliti za pomoć? Nakon toga, život zavisi isključivo od dobre volje sugrađana aneretko i čiste sreće. Zar zdravlje nije na prvom mestu?

Ljudi koji su u poziciji da odlučuju o načinu trošenja novca svih građana radije se opredeljuju za sopstvenu korist, nego za neki pametan predlog koji bi pomogao onima kojima je pomoć najpotrebnija. I niko se time ne iznenađuje, ali neko tome mora stati na put. Krajnje je vreme da se suočimo sa ovim problemom, shvativši da je jednaka šansa za ozdravljenje svih građana, najvažniji cilj koji ova zemlja treba da dostigne! Pustimo sve te interese i odreknimo se privilegija, jer bi taj novac nekome doneo mnogo više.

Dok se država ne seti da obrati pažnju na ljude kojima je pomoć neophodna, pored svih svojih projekata i subvencija, važno je da se svi mi, kao građani ove zemlje odazivamo na apele za pomoć; da uvek budemo solidarni, da gajimo empatiju i nato podstičemo ljude oko sebe. Sa druge strane, ne smemo zaboraviti postavljati pitanja i podsećati ljude koji na to imaju uticaj, da svim građanima ove zemlje obezbede jednake šanse za život.

NIKOLINA BONIĆ