Slobodno novinarstvo, kao preduslov za slobodno društvo

U medijima je ovih dana odjeknula vest o ukidanju presude za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Ovaj slučaj postao je simbol borbe za slobodu, ali i  bezbednost  novinara u Srbiji. Ćuruvija je ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine. Prethodno su za učešće u tom ubistvu, na ukupno sto godina zatvora osuđeni tadašnji  pripadnici državne bezbednosti. Često se u javnosti može čuti mišljenje da je sistem, na čijem čelu je bio tadašnji Predsednik Slobodan Milošević, ustvari ubio novinara i vlasnika veoma uticajnih novina „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“.

Danas, kada je Predsednik Srbije, čovek koji je u vreme Ćuruvijinog ubistva bio Ministar informisanja, pretnje i napadi na novinare prerasli su u uobičaena dešavanja. U današnjoj Srbiji postoje poželjni i nepoželjni novinari. Kriterijum je vrlo jasan: ukoliko svoj posao radiš na odgovoran i profesionalan način; ukoliko postavljaš pitanja, pomažeš državi u otkrivanju zloupotreba, kriminala i korupcije; preispituješ, proveravaš i kritikuješ rad ljudi koji su na vlasti; slobodno i nepristrasno izveštavaš; označen si kao izdajnik i strani plaćenik. Sa druge strane, ako si držač mikrofina koji postavlja naručena pitanja, hvali i podržava apsolutno sve poteze vlasti – poželjan si i rodoljubiv po svim njihovim merilima…

Poslednji primer jeste napad na novinarku KRIK-a, Bojanu Pavlović, kojoj su nepoznati muškarci oduzeli telefon nakon što je fotgrafisala sina Predsednika države, u društvu čoveka kojeg je MUP imenovao kao člana kavačkog klana. Nakon što je taj portal podneo krivičnu prijavu, tužilac ju je odbacio, uz obrazloženje da, nakon što su je opkolila sedmorica muškaraca (jedan od njih joj oteo telefon), ona nije bila ugrožena, već je to bio njen subjektivni osećaj. Najdrastičniji primer je slučaj paljenja kuće novinaru Milanu Jovanoviću, što jasno ukazuje na pokušaj ubistva. Nalogodavci i počinioci su pronađeni, ali taj proces idalje traje uz konstantno omalovažavanje i umanjivanje posledica tog događaja. Još jedan od poslednjih pritisaka na novinare predstavlja spisak Uprave za sprečavanje pranja novca, na kome se naze i medijski radnici, čije se finansijske transakcije ispituju pod sumnjom finansiranja terorizma i pranja novca. Sve to se događa baš u toj i takvoj Srbiji, u kojoj su pre dvadeset godina ubijeni novinari Slavko Ćuruvija, nešto kasnije i Milan Pantić, dok se u javnosti mogu čuti sumnje da je i Dada Vujasinović, za koju se tvrdi da je umrla od suicida, takođe ubijena.

Koliko je važno razgovarati o ovim temama govori nam i činjenica da građani ove zemlje, na novinarsku profesiju gledaju kroz potpuno izokrenut objektiv, za šta veliku zaslugu imaju manipulacija i zamena teza od strane vlastogržaca u ovoj zemlji, koji već osam godina promovišu i podržavaju isključivo tabloidno novinarstvo.  Kao posledica takvog ponašanja sa vrha, na dnu piramide uvek se može naći neko ko sebi daje za pravo da vređa i napada, tako ugrožavajući bezbednost ljudi koji svoj posao rade na najpošteniji način.

Ovako veliki jaz prisutan je u svim sferama društva i on predstavlja veliku opasnost po sve nas. Ova vlast nas je podelila i konstantno radi na produbljivanju tih različitosti. I sve dok, kao društvo, ne shvatimo značaj slobodnog novinarstva u jednoj demokratskoj, evropskoj državi, kakvoj težimo, taj cilj biće nam sve dalji i nedostižniji.

NIKOLINA BONIĆ