Француска на тесту: Може ли се стати на пут исламском фундаментализму?

Семјуел Пети. Човек чије је хладнокрвно убиство у близини Париза запрепастило читав свет. Семјуел је радио у средњој школи, а убио га је 18-годишњак незадовољан због тога што је наставник на часу показивао карикатуре пророка Мухамеда. Прецизније, млади Чечен је, усред париског предграђа, одрубио главу средњошколском наставнику.

Ни две недеље касније, француска полиција је ухапсила Тунишанина Брахима Осома који је у Ници убио три особе. Када је једна од жртава, 60-годишња жена, покушала да побегне и да се сакрије у локалу прекоупута катедрале Нотр Дам, Осом јој је одсекао главу.

Терористички напади у Француској нису новост, али оно што је овог пута другачије јесте то да су ова убиства, на неки начин, персонализованија од оних када у масу људи улети бомбаш-самоубица.

У првом случају, порука је: „Нико не сме да дира у Мухамеда, у супротном – завршиће као Семјуел Пети“, док се други напад може тумачити и као директна претња хришћанима у Француској.

Наравно, цео западни свет је осудио и један и други напад. Француски председник је на месту где је убијен Пети рекао да је убица „гађао слободу изражавања“, као и да „терористи неће делити Француску“. „Што је много, много је“, изјавио је градоначелник Нице одмах након напада у том граду. Он је чак додао и да је време да Француска „дефинитивно протера исламо-фашизам са своје територије“.

Тачно. Што је много, много је. Ипак, поставља се питање, на који начин француско, али и друга европска друштва могу да се изборе са растућим насиљем повезаним са исламом? Поготово у времену политичке коректности.

Један од аналитичара на француској државној телевизији покушао је да објасни откуд толика мржња међу младим муслиманима у тој земљи. Његово објашњење свело се на то да се друга и трећа генерација муслимана у Француској није довољно добро интегрисала; да се осећају изостављено. „Послодавац ће пре запослити некога са именом Филип, него Мухамеда“.

То је сигурно тачно, али већина незадовољних грађана не иде улицама великих градова и не сече главе суграђанима. У оваквим ситуацијама треба бити веома опрезан, а опет, монструозно насиље се мора гласно и јасно осудити.

Новине пишу да је Француска нападнута и да је у искушењу, а како ће, иначе познати по слободарском духу, Французи изаћи на крај са можда највећим друштвеним проблемом – остаје да видимо. Од данас, они се налазе у карантину. По други пут.

ПАВЛЕ КОСИЋ